Author: jovana

home

BOLESTI ORGANA LOKALNIH SAMOUPRAVA

Post author By jovana
Post date October 31, 2022

Svedočanstva o pritiscima na birače su prikupljena uoči izbora 2022. zahvaljujući hrabrim građankama i građanima koji su pristali da svoja i iskustva ljudi iz svog okruženja podele sa našim istraživačima. Svi razgovori su anonimizovani.

Intervjui sa zaposlenima u opštinskim i gradskim upravama, kao i drugim javnim institucijama, ukazuju da se pritisci na birače u opštinama uglavnom vrše po hijerarhijskoj vertikali, pri čemu su granice između uloga i funkcija u radnom kolektivu i u stranci neretko izbrisane.

ONA JE REKLA: "TI MISLIŠ DA TI IMAŠ IZBORA?"

Radnica gradske uprave, zaposlena na neodređeno vreme, opisuje kako je na nju vršen pritisak da prikuplja kapilarne glasove. Tako je najpre došlo naređenje s pozivanjem na autoritet nadređenog, ali nakon što je pružila otpor, mehanizam pritiska je promenjen. U sledećem koraku joj je prikupljanje kapilarnih glasova predstavljeno kao sistem usluga koje se čine po hijerarhijskoj vertikali zarad čuvanja radnih pozicija. Pošto je ponovo odbila, suočena je s pretnjom i porukom da ona ne može da bira.

A onda dobijete poziv od šefa koji ti kaže: ,"Slušaj, moraš da mi skupiš 20 kapilarnih glasova.” Mene su pozvali, ja sam pitala šta je to, kaže: ,"pa kao ime i prezime, matični broj i da kad ih pozovemo da kažu da će glasati za tog i tog”. Ja kažem, ja nemam takve ljude. Kaže: "Kako nemaš?” Pa nemam, ja ne mogu mojoj mami da naredim za koga će glasati. Kao "pa znaš, pa moraš, to je zbog mene". Zato što to rade da bi zadržali svoje pozicije, mi za njih a onda oni kao za ove gore i tako to sve ide kao lančano. (Intervjuerka: I kakva je reakcija kada ste rekli ne?) Ja sam tad rekla, to je moj izbor da neću i tada mi bila jedna druga šefica. Ona je rekla "ti misliš da ti imaš izbora?". Ja rekoh, ja mislim da imam.

Iz navoda zaposlene u gradskoj upravi uočava se primer pritiska da se prikupe kapilarni glasovi preko sistema kvota koji se vrši po hijerarhijskoj vertikali, od višeg menadžmenta ka nižem, a zatim od nižeg menadžmenta ka ostalim radnicima. S druge strane, iskazi sagovornika sugerišu da na viši menadžment pritisci dolaze iz vrha stranke, a ka najvišim instancama na lokalu ih kanališu visokopozicionirani stranački funkcioneri, okružni stranački koordinatori, biznismeni (iz drugih opština) bliski stranci ili od stranke delegirani, "anonimusi”.

ZAPOŠLJAVANJE PREKO STRANKE

Politički pritisci od vrha nadole prilično se jasno manifestuju kroz partijsko zapošljavanje kojim stranka ojačava svoju poziciju.

(…) I onda mešanje u apsolutno sve što se dešava na lokalu, da li će neko da se zaposli, koga ćete da zaposlite, ovog morate da isterate, ovog morate da zaposlite, ovo će vam biti direktor (…) A zadatak ovih nižih je da rukovode s tim, recimo predsednik okružnog odbora iz ***, koji je inače narodni poslanik u Skupštini, koji ima ne znam koliko funkcija, e on je taj koji se o svemu danas recimo pita. Danas ne možete da uposlite nikog u opštini ***, a da on ne da saglasnost, ili da on ne da ime.

Rast broja zaposlenih u gradskoj/opštinskoj upravi pokazuje da se stranački ljudi zapošljavaju na fiktivna radna mesta.

U kancelariji gde je moja koleginica sa još dve koleginice, ali ta prva kolegica koju sam spomenula, ona je bila stvarno žena ogromnih kapaciteta. Sad u toj kancelariji njen posao radi sedmoro ljudi! Sedmoro. I sad pričamo, a taj moj sekretarijat se prepolovio, znači polovinu poslova koje je ona vodila vodi sad moj sekretarijat. To je sad drugi sekretarijat. I znači polovinu njenih poslova radi sedmoro ljudi.

ZAPREĆENO NAM JE DA NAM NEĆE PRODUŽITI UGOVORE UKOLIKO NE IDEMO NA MITING

Zaposleni u upravi opštine ili grada često su prinuđeni da idu na političke skupove. Tako po rečima jednog od sagovornika, zaposlenima je prećeno da im neće biti produženi ugovori ukoliko ne budu išli na miting.

Radimo pod ugovorom o privremenim i povremenim poslovima. I zaprećeno nam je da nam neće produžiti ugovore ukoliko ne idemo na miting, to je upravo *** rekao da nam najverovatnije neće produžiti ugovor potpisan na četiri meseca.

Sagovornik kaže i da je pritisak vršila osoba zaposlena u opštinskoj upravi, koja je isto činila i prema zaposlenim u poreskoj upravi i zdravstvenom sektoru. Reč je, kako tvrdi, o osobi koja nema završen fakultet i čiji posao u opštinskoj upravi uglavnom obavlja druga koleginica. Osoba koja vrši pritisak uglavnom je fokusirana na prikupljanje kapilarnih glasova i vrbovanje ljudi. Može kad hoće da izađe sa posla.

Osim otvorenog pritiska, uočen je i suptilniji mehanizam uticaja na zaposlene. Nadređeni ih poziva u svoju kancelariju i traži da idu na stranački miting, pozivajući se na više instance, pa čak i na najvišu (predsednika države). Dajući im instrukcije, ne nagoveštava bilo kakve benefite zbog odlaska na miting, ali jasno sugeriše da su moguće sankcije za neposlušne. Zatim osoba koja vrši pritisak napominje da mora obavestiti nadređene o tome ko neće ići na miting. Zaposlenima je, kaže sagovornik, ta napomena ,,sasvim dovoljna”. Pravljenje ’’negativnih spiskova’’ je mehanizam pritiska kojim se implicira moguće kažnjavanje.

Kada su bili izbori pre dve godine, ona je nas pozvala u kancelariju kao sekretar da nam kaže, kao i sada ovo što je bilo za sadnju drveća, da treba da se ide na miting (…) Jednostavno, stvarno je ženi bilo neprijatno, ali njoj su rekli da to uradi i ona je nama to morala da kaže, jednostavno ko nije hteo da ide, mogao je i tada da ne ide, ali ne znam kakve su posledice. Neki nisu otišli, nisu ostali bez posla, e sada postoje mehanizmi, ja ne znam nikad nisam doživeo, nisam nikada došao do tog stadijuma da odbijem nešto što mi se toliko ne sviđa da ne mogu da pretrpim (…) Ona je nama objasnila to kao da ona mora da obaveštenje ko neće da ide. Nama je to sasvim dovoljno, znači ona je pravila spisak ko neće da ide (…) Navodno, ovo ću sada malo karikirati, ali to je stvarno bilo smešno, ali i žalosno. Navodno predsednik države zahteva (smeh) da odemo na miting.

Opisani mehanizmi stvaraju ucenjivačko-zastrašivačku atmosferu u kojoj zaposleni postupaju po instrukcijama nadređenih kako bi izbegli probleme.

ZA ONOG KO VRŠI PRITISAK - TO JE SAMO "ZAMOLNICA"

Iz razgovora s opštinskim funkcionerom (viši menadžment), inače članom stranke koji vrši pritisak na niže rangirane zaposlene radi odlaska na miting, proizlazi da on svoje postupke i ne vidi kao pritisak, već gotovo kao ,,zamolnicu” za saradnju.

(…) Ja recimo pozovem, imam zadatak, ne znam, treba da povedemo pedesetak ljudi na neki miting, negde, da li možete nekog da zamolite, da vidite i onda ljudi porazgovaraju. Znači, nije bila naredba "vi morate da krenete", kao što znam da rade, "vi ćete dobiti otkaz", "metla će da radi", i slične neke priče ako ne odete, nego smo gledali na toj nekoj dobrovoljnoj bazi ljudi koji mogu tog trenutka da idu i nikad nismo ni ispunili kvotu zaista (…).

KVAZINESTRANAČKE AKTIVNOSTI

Rad van redovnih dužnosti na radnom mestu takođe je uočen kao vrsta pritiska na zaposlene u gradskim i opštinskim upravama. Usled brisanja granice između funkcija koju neko ima u državnom sektoru i u stranci, razne aktivnosti, koje same po sebi mogu biti korisne za zajednicu, sprovode se zarad prikupljanja političkih poena, tj. promovisanja funkcionera i stranke.

Od sagovornika saznajemo da je njegovom odeljenju bilo preporučena sadnja drveća iako to nije njihov posao. Tako je uputstvo za akciju stiglo po hijerarhijskoj vertikali unutar strukture zaposlenih u odeljenju gradske/opštinske uprave, te se ovde može govoriti o mehanizmu “prećutnog dogovora” ili ”nepisanih pravila”. To podrazumeva da su zaposleni svesni da im kooperativnost može doneti određenu korist, ali i da neučestvovanje može izazvati probleme - zaposleni koji nisu učestvovali u sadnji drveća morali su, kako kaže naš sagovornik, "potanko da objasne” izostanak.

Bilo je, nije primoravanje, ali jednostavno, bilo je preporučljivo da celo odeljenje ide. Naravno, bilo je tu izuzetaka koji su bili bolesni ili koji su imali neko opravdanje, što su morali sekretaru naravno potanko da objasne i većinom smo svi išli bez, da kažem, nije tu bilo neko negodovanje, pobune, nije to neki težak fizički posao, to je više posao koji se odradi od sat, sat i po (…) Nije bilo moranje, ali bilo je preporučljivo i na taj način smo bili, hajde da kažem, nagrađivani. U smislu, jednostavno, ko je izašao u susret i uradio to što se tražilo od njega dobio je prekovremene sate, znači u tom nekom smislu, to nije neki benefit velik, hajde da kažem 2, 3, 5, 10 prekovremenih sati, reda i veličine par hiljada dinara, svakom zaposlenom puno znači.

ZASTRAŠIVANJE

Zabeležen je i pritisak na zaposlene da učestvuju u zastrašivanju osobe koja je etiketirana kao "protivnik" vladajuće struje. Dve osobe koje rade u gradskoj upravi bile su izložene pritisku da učestvuju u pomenutoj aktivnosti, o čemu su kasnije obavestile našu sagovornicu. Jedna od zaposlenih je odbila da izvrši zadatak, svesna mogućnosti da joj zbog toga ne bude produžen ugovor.

(...) Ova žena koja je zaposlena u gradskoj upravi pokazala mi je poruku da je morala da organizuje ljude koji će da *** (sagovornica navodi o kakvoj aktivnosti je reč) i ona je rekla da ne želi to da radi. (Intervjuer: Koja je bila sankcija za nju?) Sagovornica: Pa neće joj biti produžen ugovor najverovatnije. Ona je napisala: "Ja znam da mi vi, posle odbijenog zadatka, nećete produžiti ugovor, ali ja ne želim to da radim" (...) Još jedna žena mi se javila, isto zaposlena u gradskoj upravi, da je imala isti zadatak kao i ona. (Intervjuer: Da li je ona prihvatila taj zadatak?) Da. (Intervjuer: Je li ona imala neki benefit kada je to prihvatila?) Mislim da je bilo samo izvršavanje, jer mislim da nisu oni dobili ništa za to.

DOKAZ “LOJALNOSTI”

U mnogim situacijama nije dovoljno da se zaposleni deklarativno povinuje pritiscima. Vrše se i provere. Ako se, na primer, radi o odlasku na politički skup, sagovornici kažu da se verifikacija vrši pomoću spiska i prebrojavanja pri ulasku u autobus, ali i da se fotografišu ljudi.

(…) Kada smo svi ušli u autobus, ulazio je jedan gospodin i slikao nas je sve, ušao i slikao, udario fotografiju u svakom autobusu da se vidi ko je u autobusu.

Po iskazu našeg sagovornika, iz kojeg se vidi da je on imao određenu ulogu u tim aktivnostima, na prošlim izborima se telefonskim pozivima proveravalo da li zaposleni glasaju po dogovoru.

Znači, to je bilo telefonima pozivanje onih ljudi koji nisu izašli, onaj koji je stavio kao siguran glas, on ih i zove. Da, da, da, taj ih zove, ej pa jesi izašao, zašto nisi, kad ćeš, hajde, ovo, ono i tako dalje.

IMAJU SPISAK LJUDI KOJE ZNAJU I ONI ZAOKRUŽUJU KO JE IZAŠAO, A KO NIJE

Po rečima istog sagovornika, primenjuje se i verifikacija sigurnih glasova koja zahteva više učesnika i koordinaciju ljudi na terenu i onih koji su u prostorijama stranke. Naime, oni koji su zaduženi za terensku kontrolu imaju spisak (sigurni i kapilarni glasovi) i nalaze se u blizini glasačkog mesta odakle posmatraju ko je izašao na glasanje i obaveštavaju sedište odbora stranke. Na osnovu tih obaveštenja, timovi u prostorijama stranke pozivaju telefonom one koji se nalaze na spisku, a koji nisu glasali:

Mi nismo, nismo mogli da proveravamo, bar mi nismo radili u to vreme, svako od nas piše članove porodice, onoga za koga znam da će da glasa i da će da izađe, ili prijatelje, “hoćeš da glasaš za nas”, “hoću”, “jel nije problem da te stavim na spisak, ako te pozove neko iz stranke, da kažeš da, da, OK, izaći ću”, “OK”, i tako smo radili. A onda se, uglavnom je provera bila kod tih sigurnih glasova, kad se neko javi, da želi da glasa, ili ja prijavim nekog da želi da glasa, onda samo proveravamo tog dana, u izbornom danu, da li je izašao na izbore (...) Imamo ljude na biračkom mestu koji prate, prate izlaznost, i imaju spisak ljudi, preko puta sede negde, imaju spisak ljudi koje znaju, i oni zaokružuju ko je izašao, ko nije izašao. Onda obaveste sedište odbora (...) u stranci, nije izašao taj, taj, taj i taj, ili izlaznost se javlja i mi zaokružujemo tamo, i ko nije, pozovemo ga, “ej, nisi bio na glasanju”, “nisam”, “kad ćeš”, sad ćeš, i tako dalje. Pozovemo da izađe. Tako smo radili.

Postoji i radikalniji pristup kada se od ljudi zahteva da fotografišu ličnu kartu pored zaokruženog broja na glasačkom listiću, o čemu svedoči sagovornik koji je bio zaposlen u opštinskoj upravi (viši menadžment), kao i sagovornik čija rođaka radi u opštinskoj upravi:

(...) Na prošlim izborima to znam da su ljudima pretili, morali su da stavljaju, naročito ovi što rade, ne znam, na određeno, ovako, onako, u javnim ustanovama, morali su da slikaju listić i ličnu kartu, i da to time dokumentuju rukovodiocima.

ON JE SVOJE SATE VEĆ ZARADIO

Za ponašanje u skladu s nepisanim pravilima, izvršavanje zadataka, prihvatanje naređenja, instrukcija i ''preporuka'' nadređenih, zaposleni se nagrađuju - npr. dobijanjem prekovremenih sati.

Ja sam jednom, kad sam pitala zašto jedan kolega dobija prekovremene sate, a ceo mesec nije tu, meni je rečeno "pa on je svoje sate već zaradio". U stranci je zaradio. Pa rekoh, pa neka ga stranka plati za to. To kao da niko nije čuo.

Na karikama višeg i nižeg menadžmenta politička podobnost i kooperativnost često se vidi kao uslov za očuvanje rukovodećeg položaja:

(…) Beneficija vam je - vi ćete biti tu, znači, neće niko da vas dira, i to je to. Onako se to nameće kao njihov stav. Znači, mi smo tu, mi smo sa šefom, šef je sve to upoznat, mi radimo za stranku, radimo za šefa, i onda nemate vi da brinete, vi samo uradite kako mi kažemo i onda mi stojimo iza vas.

U strahu od suočavanja s mogućim problemima i sankcijama zaposleni podležu pritiscima. Kazna za one koji pruže otpor ili su politički nepodobni različite su po tipu i intenzitetu.

Gubitak posla - putem legalne sistematizacije ili neprodužavanjem ugovora - svakako je najteža sankcija. U arsenalu kazni su i: nemogućnost upisivanja deteta u vrtić, smanjenje plate, premeštanje na drugu radnu poziciju, povećani obim posla, nemogućnost napredovanja u karijeri, priznavanja prekovremenih radnih sati, dobijanja povišice, apanaže, nadoknade za službeni put, kao i uskraćivanje sredstava za rad i degradiranje zaposlenog:

Znali su za moj stav da nisam politički aktivna, da me ne interesuje taj deo priče, ali onaj deo koji sam ja osećala na svojoj koži jeste da nisam uspevala nikako da napredujem, da nisam dobijala nikakve apanaže, da nisam mogla da dobijem prekovremene sate, da nisam mogla da dobijem... Recimo, trošila sam svoje gorivo i koristila svoj lični auto da bih radila na terenu. Čak ni za to nisam dobijala nadoknadu. Uvek je bila neka priča "nama to nije dozvoljeno" ili "ti to moraš da radiš ali mi ne možemo tebe da platimo". I prosto ta neka vrsta degradacije. U smislu sedim u kancelariji, pored mene kolege, sa nižom stručnom spremom koji imaju po 20.000 višu platu od mene.

Pružanje otpora pritiscima može biti sankcionisano i na perfidniji način, što je iskusio i naš sagovornik koji je bio član stranke. Reč je o konstantnom slanju kontrola i inspekcija koje imaju zadatak da kod nekooperativnog stranačkog saborca pronađu nepravilnosti u obavljanju posla u gradskoj/opštinskoj upravi.

(…) Znači sve vreme, ja pokušavao da napravim neku normalu, da se odbranim od svih tih pritisaka i načina ponašanja, međutim, nije to išlo, i onda su oni pokušali na drugi način da mene sklone. Prvo, na način da pokažu neku neispravnost u radu, pa su slali njihove inspektore za privredni kriminal, finansijske, svašta nešto u opštinu, sa zadatkom da nešto nađu, i bili su bogami nekih petnaestak meseci, možda nisu svakog dana, ali od pet dana u nedelji, bar tri dana su bili u opštini. Pošto ničega nije bilo, onda sam ja posle toga naravno pokazao im da sam čist, i onda izašao sam iz stranke, kažem "sad ja idem, evo izvolite pa radite šta god želite".

Među zaposlenima u gradskim i opštinskim upravama preovladava stav da otpor pritiscima nosi rizik od raznih sankcija, pa čak i gubitka posla. Na takvu žrtvu većina nije spremna, te na povinovanje instrukcijama koje im preko nadređenih dolaze iz stranke gledaju kao na snalaženje, preživljavanje, podnošljiv kompromis.

TIHI ŠTRAJK

Pojava "tihog štrajka” ili "tihe pobune”, koje se ogleda u minimalnom obavljanju posla, mogla bi se tumačiti kao svojevrsni otpor pritiscima.

Mada sam sad primetila da je dosta radnika krenulo u neku tihu pobunu, neki tihi štrajk, kako bih ja rekla, neradnički. Da, radi se onaj minimum minimuma, prosto motivacija je odavno izgubljena, to da ne pričamo. Ovaj mlađi kadar koji je došao, oni inače ništa ne rade. Znači, oni nemaju radno zaduženje, to je samo primanje plate.

Primetan je još jedan impuls pobune među delom zaposlenih koji su članovi stranke, ali to dolazi iz drugih pobuda. Reč je o zaposlenima koji nisu adekvatno nagrađeni za sav stranački angažman – barem ne u skladu s očekivanjima koja su imali.

(...) U početku su možda očekivali da će im možda biti dobro i svi su išli da skupljaju kapilarne glasove i svi su telefonirali, svi su se uključili u sve moguće akcije, ali je selekcija napravljena. Nekog su iskoristili a nekom su dobro platili (...) sad su oni pobunjenici, sad su oni ti koji se žale, koji pričaju sve što ne treba da se priča, koji iznose sam njihov prljav veš, zaustavljaju nas na hodniku da kažu "Jao, jesi čula vidi ovog, vidi ovog, ovaj kupio stan, ovaj kupio auto".

TAKTIKE ZA IZBEGAVANJE PRITISKA

Navođenje zdravstvenog problema uočeno je kao jedna od taktika da se izbegnu aktivnosti koje se pritiscima nameću.

U par navrata sam imao negodovanja na početku, evo kada je bio Putin, onda sam odbio i nisam išao, ali imao sam dobar razlog zašto sam mogao da odbijem (zaposleni navodi o kakvom zdravstvenom problemu se radi). Sledeći put nisam prošao, jer što više neodlazaka, povlači izvestan rizik.

Druga uočena taktika za izbegavanje odnosi se na situaciju u kojoj je od zaposlene zahtevano da prikupi određeni broj kapilarnih glasova, što je zaposlena odbila pozivajući se na položaj i vrstu posla kojom se bavi njen suprug (policijski službenik).

Sad opet, hajde da kažem ja sam imala opet neku vrstu zaštite, u tom momentu je moj suprug bio (sagovornica navodi položaj i vrstu posla svog supruga)… Ja se nisam suprostavljala, ja nisam koristila taj momenat, ali kada sam mislila da treba da iskoristim iskoristila sam. Sad ja njoj nisam rekla "E, znaš šta, ja neću" nego sam išla na varijantu “ti znaš da mi ne možemo politički da se angažujemo i da ne možemo da delujemo politički”.

Još jedna taktika za delimično izbegavanje pritisaka – zaposleni odlaze na politički skup, ali se ne zadržavaju na njemu već vreme provode u, na primer, nekom ugostiteljskom objektu.

(...) E sad masa njih ni ne bude prisutno, znate sami koliki je to broj ljudi, ko će njih tu propratiti. Pola njih ode, pije kafu negde u nekom kafiću i tamo, ali nema veze, njima super, taj dan im se vodi da rade, dobiće dnevnicu, dobiće prekovremene sate.

Narušeni međuljudski odnosi u kolektivu, polarizacija zaposlenih, gubitak radne motivacije, davanje otkaza/ostavke i iščlanjenje iz stranke su uočeni efekti pritisaka na zaposlene u gradskim i opštinskim upravama. Većina ovih efekata će se indirektno odraziti i na rad ustanove u kojima su te pojave izražene, a potom i na građane koji u većoj ili manjoj meri od tih ustanova zavise.

JAVI NAM SE

Ukoliko tebi ili nekome koga poznaješ prete gubitkom posla, uskraćivanjem socijalne pomoći ili nekih drugih prava, fizičkim ili psihološkim nasiljem itd. kako bi podržao određenu političku stranku, prisustvovao stranačkim aktivnostima, dao donaciju stranci ili na neki drugi način tebe ili tebi poznate osobe primoravaju da protiv svoje volje budete uključeni u stranačke aktivnosti…

Javi nam se kako bismo pokušali da ti pomognemo!

Potrebno nam je da razumemo sve bitne informacije o događaju i zato je potrebno nam ostaviš tvoje kontakt podatke radi dalje komunikacije. Garantujemo da će svi tvoji lični podaci biti zaštićeni i anonimizovani. Sve informacije koje podeliš sa nama koristiće isključivo CRTA tim u istraživačke svrhe i uz tvoju izričitu saglasnost.

Piši nam na e-mail: [email protected] ili nam se javi na broj telefon: 063 591 585

home

JAVNE TAJNE JAVNIH PREDUZEĆA

Post author By jovana
Post date October 31, 2022

Mreža koja podrazumeva "prave“ ljude, lojalne stranci, na "pravim“ mestima (rukovodeće pozicije, donosioci odluka), koji mogu da pruže "prave“ informacije, omogućava održavanje kontrole nad resursima i nad svim zaposlenima.

Pritisci u javnim preduzećima su konstantni, a u predizbornom periodu se, po rečima sagovornika, povećava broj aktivnosti u kojima su zaposleni primorani da učestvuju.

STRANKA JE BILA TU KAD JE TREBALO DA SE ZAPOSLITE, SADA STE VI POTREBNI STRANCI

Politička kontrola nad javnim preduzećima prvenstveno se uspostavlja imenovanjem “stranačkih direktora” i zloupotrebom statusa vršilaca dužnosti. Stoga se v.d. stanju najčešće pribegava zbog kandidata koji ne ispunjavaju kriterijume za funkciju direktora.

Velika većina ljudi u *** su u v.d. mandatu. To je jasna poruka svojim ljudima koji su članovi stranke. Možemo da te držimo koliko god želimo u v.d. mandatu jer nema ko da nas spreči i to nam daje velike olakšice da te smenimo iste sekunde.

Takvi rukovodioci imaju obavezu da učestvuju u svim stranačkim aktivnostima i da pokazuju bezuslovnu lojalnost stranci. Zadatak im je obično i da vrše politički pritisak na zaposlene. Obezbeđivanje da zaposleni prisustvuju političkim skupovima jedan je od najčešćih vidova pritiska koji oni sprovode. Zaposleni se o “zadacima” obaveštavaju pojedinačno ili grupno u kancelarijama nadređenih, telefonskim pozivima ili putem SMS-a ili Viber grupa. Nekad se odlasci na skupove predstavljaju kao obaveza, čak i uz pretnje, a nekada kao sugestija, kao nešto “poželjno”. U nekim slučajevima zahtevalo se da zaposleni na skup povedu i članove porodice ili ljude iz svog okruženja.

Znam da su dva puna autobusa otišla samo iz Elektrodistribucije, da je direktor lično zvao na razgovor šeficu spremačica, do te granice je to išlo. (...) Direktor Elektrodistribucije u ovom gradu (...) je pojedinačno sve službe zvao da svako svoje zaposlene... čak je neke zaposlene i lično zvao ili telefonom ili kod njega u kancelariju na razgovor. On i još neka ženska osoba, ne znam koju funkciju ima, da li mu je zamenica. U svakom slučaju, visoko rukovodstvo je jako angažovano bilo na tome. Čak su koristili rečenicu “Stranka je bila tu kad ste trebali da se zaposlite, sada ste vi potrebni stranci.” Bukvalno tim rečima. Javna je tajna da se to oduvek radilo u svim firmama, ali su sada počele da cure informacije.

DRŽE IH NA KRATKOM LANCU,

NE SMEJU DA ZUCNU

Prikupljanje sigurnih i kapilarnih glasova je još jedna aktivnost za koju se regrutuju zaposleni u javnim preduzećima. I u tom slučaju pritisak ide od viših ka nižim instancama. Po sistemu kvota, direktori preduzeća, koji su članovi stranke ili su zahvaljujući njoj dobili poziciju, imaju obavezu da obezbede određen broj ljudi ili glasova.

Bio je jedan slučaj nedelju dana pred referendum. Ja dolazim tu na parking i čekam kolegu da krenemo kući i prilazi mi jedan mlađi i kaže: "Evo čekam da dođu da me pokupe da idem da skupljam glasove za stranku, ucenjuju me, neće da mi produže ugovor ako ne radim za stranku, svaki dan moram da idem u stranku“ itd. I kaže: "Ja ću to da radim dok ne dobijem za stalno, a tada neću ići baš na te sastanke. Ipak su oni meni pomogli, ko bi mi dao posao ako ne stranka.“ I šta ja na to da kažem? S druge strane, imam kolege koji su sa mnom u kancelariji i bukvalno ih urnišu, teraju da skupljaju te glasove, da idu po kućama zato što su dobili posao za stalno i dužni su direktoru. Direktorku ucenjuju, da bi ona ostala na toj funkciji, ona mora da okuplja ljude i da ih tera da idu da rade jer neće biti direktorka. Meni nije jasno, šta je to da ti sebi dozvoliš da te neko ponižava. Ti si magistar a neko te ponižava. Bio je i slučaj da direktor bolnice dolazi s fasciklom i čita “ovaj i ovaj, uđi u autobus”, gde su sendviči… On je kardiolog.

Sagovornici kažu da su pritiscima najviše izloženi članovi stranke. Potom slede oni koji su preko stranke dobili posao, pa oni koji su zaposleni po ugovoru na određeno vreme. Stranačko delovanje se percipira kao "radna dužnost“.

Drže ih na kratkom lancu, ne smeju da zucnu. Ima par radnika na vodećim pozicijama, par fizičkih radnika i majstora koji su na ugovorima o PP poslovima, na tri meseca pa im produžavaju, njih stalno vode po mitinzima, oni moraju da rade za minimalac i da ćute.

Pritisici u javnim preduzećima ilustracija 2

SVAKO VOLI DA IMA SVOJE DOUŠNIKE

Jedan sagovornik otkriva da je bio izložen i pritisku da špijunira kolege, tj. da direktora informiše o kolegama koji su simpatizeri nepoželjne političke opcije. Iz razgovora se zaključuje da je denunciranje kolega čest mehanizam za političku "trijažu" u kolektivu – ko je na čijoj strani, na koga i kako treba vršiti pritisak. Isti mehanizam koristi se za zastrašivanje i prevenciju "neposlušnosti", kao i za širenje mreže lojalnih koji će "obavljati poslove" za stranačke i lične interese rukovodilaca.

Pitao me je jedan od direktora koga znam duže vreme, koji je duže u firmi, da ja kao špijuniram za njega, jer svako voli da ima svoje doušnike. Ja da budem taj koji će da dostavlja informacije, pošto smo mi dobri i to. (...) Šta mi je rekao? Da vidim ko šta priča, ko se sa kim druži, kad je ko izašao, sa kim ko ide na kafu. Ja ne mogu da verujem. Ljudi vole da prenose takve stvari, da daju takve informacije. (Intervjuerka: Sumnjate da neke kolege to rade? Neko je pristao na to?) Da, koliko puta ja pričam nešto i posle mi neko kaže rekao si to i to na tom i tom mestu.

Pritisici u javnim preduzećima ilustracija 3

RECI SVOJOJ ŽENI DA NE IZAĐE SLUČAJNO NA SLEDEĆI PROTEST ILI ĆEŠ TI DOBITI OTKAZ

Po iskustvima i utiscima sagovornika, oni koji su zaposleni po ugovoru na neodređeno vreme i profesionalci od čije ekspertize zavisi funkcionisanje preduzeća uživaju delimični imunitet na pritiske. Zabeleženo je, ipak, da se i na njih vrši pritisak.

U nekim slučajevima pod pritiskom nisu samo zaposleni u javnim preduzećima, već i njihove porodice. Prećutni dogovor sa strankom praktično sklapa cela porodica. Sagovornik čija se supruga preko stranke zaposlila u javnom preduzeću svedoči o pritiscima kojima je bio izložen.

Traženo je od mene da odem na miting stranke. Nema neke konkretne pretnje ili naredbe, pitaju te: možeš ili ne možeš. Ja ne bih lično trpeo, ali bi supruga trpela neke konsekvence. Niko ti tu direktno ne preti, ali kažu hajde, trebalo bi. Zove me telefonom. Mi smo prijatelji, meni kada je trebala usluga otišao sam kod njega. On mi je učinio – supruga mi je dobila posao preko stranke. Kada on pomaže tebi, moraš da mu vratiš. To je klopka, mišolovka. Onda smo vezani i ne možeš iz toga da izađeš. To je za nas postalo normalno. Pljune čovek sebi u lice. Ne kaže on meni moraš to da vratiš. To se podrazumeva – da će nešto da se desi.

Zabeležen je i slučaj radnika javnog preduzeća koji se suočio s pretnjom gubitka posla jer mu je supruga počinila politički "prekršaj".

Recimo, imali smo slučaj suprug radi u JP ***, a njegova žena je bila učesnica protesta. I onda su njemu rekli: "Slušaj ti, reci svojoj ženi da ne izađe slučajno na sledeći protest ili ćeš ti dobiti otkaz“.

SVAKO NAREDNO RADNO MESTO GORE OD PRETHODNOG

Sistemom nagrade i kazne osigurava se poštovanje pravila "igre". Beneficije i sankcije često nisu eksplicitno predočene - anticipiraju se ili podrazumevaju. Strah od gubitka posla (što je najjači resurs u klijentelističkim shemama) dovoljan je za autocenzuru ili inertno postupanje po zahtevima "pokrovitelja" – stranke i preduzeća. Mehanizmi sankcionisanja nekooperativnih često su perfidni. Stvara se privid da kazne nemaju političku pozadinu.

Sagovornici ukazuju na više vidova mobinga: "sindrom praznog/punog stola", stalna premeštanja na druge ili niže pozicije, pokretanje disciplinskih postupaka, smanjenja plate, stalna opominjanja i kažnjavanja za nepostojeće ili banalne prestupe. Radnik javnog preduzeća svedoči o pritiscima koje je trpeo nakon što je prisustvovao opozicionom skupu:

To je počelo tako, neki skup je bio ovde, ne demonstracioni nego opozicioni, oko spalionice koja je trebala da se gradi, ja sam se tamo pojavio, oni su me videli tamo i šef me je zvao i rekao da sam premešten na drugo radno mesto. Sad ja pitam zašto, on uvek ima priču pa nema ko drugi, "znaš kako nemam kog od njih, moraš ti", ovaj lud, ovaj blesav... Ja kažem dobro, pa onda budem tamo dva-tri meseca, onda više nisam dobar ni za to radno mesto, onda ajde na drugo. A svako naredno gore od onog prethodnog. (...) Posle su i platu polako počeli da mi smanjuju. Ja sam se posle angažovao u pokretu lokalnom i to nisu mogli da podnesu. (...) I onda su me ostavili da budem neko levo smetalo, tamo negde da ne radim baš ništa. Platu su mi smanjili i totalno sa obrazloženjem da mene nemaju gde. (...) I sve kao to nema veze sa politikom. Svi se znamo, naše mesto je malo, poznajemo se, živimo blizu jedni drugih. (...) I onda kad su me stavili tamo da ne radim ništa, onda smetam svima što ne radim ništa. Mislim smeta i meni naravno, smetam ljudima koji rade, a ne mogu da odem jer ono ako odeš zašto si otišao i stalno neki problem je bio. I sad sve tako, ja mislim da za ovih par godina pet službi sam promenio. (...) Poslednje što je bilo prošle godine, dali su mi neko upozorenje pred otkaz zbog toga što se navodno nisam javljao na telefon, a inače nemam službeni telefon. "Kako da se javim na telefon kad ga nemam?" "Pa ne znam, da se javljaš". I onda su napisali, a pošto su to tako traljavo odradili ja sam uspeo preko prijateljice advokatice, ona je napisala kao par reči tako da nisu mogli da mi daju otkaz.
Evo sad baš prošle nedelje pozove me šef, sad sam u magacinu trenutno. "Šta sam sad uradio, šta?" "Viđen si da si stavio noge na sto." Ja kažem dobro, izbacite me zbog zločina.

Cilj takvih kažnjavanja je da nateraju ljude na "dobrovoljni" raskid ugovora, što se i neretko dešava usled dugotrajnog pritiska. Sistematizacije i proglašavanja tehnološkim viškom još jedno su sredstvo za obračun s neposlušnima, pogotovo s onima koji su preko stranke dobili posao na određeno vreme, a nisu se dovoljno istakli u stranačkom radu. Kao motivacija za poslušnost stranci ističu se zadržavanje posla, mogućnost unapređenja i dobijanja povišice.

SVI SU UPLAŠENI, PREPLAŠENI, ČAK NEĆE DA PRIČAJU NA OVU TEMU

Intervjuisani imaju utisak da su ljudi obeshrabreni i uplašeni, zbog čega ne prijavljuju pritiske kojima su izloženi ili im svedoče.

Retko ko hoće međusobno da priča o tome zbog straha za posao, jer su uglavnom na određeno primljeni. Međutim, postoji mogućnost da vas pomere sa radnog mesta, da dobijete manju platu, lošije uslove rada, da vas premeste na udaljena mesta od 50 km. Mi celu Vojvodinu pokrivamo tako da mogu da vas premeste u Bečej, Vrbas da putujete, tako da ljudi nisu spremni da rizikuju.

Primeri kolega koji su se pobunili i pretrpeli sankcije zbog toga, kao i izostanak adekvatne reakcije nadležnih institucija, ubijaju želju za otporom.

Oni koji su pokrenuli tužbe i tako pokušali da dokažu da su žrtve korupcije i partijske uzurpacije javnih preduzeća našli su se u situaciji da im se postupci prolongiraju unedogled.

Zaposleni u javnim preduzećima mogućnost otpora prvenstveno prepoznaju u kolektivnom organizovanju. Ipak, veruju da je za promenu stanja neophodna i stroža kontrola rada rukovodstva, odnosno ažurniji rad inspekcijskih i pravosudnih organa.

JAVI NAM SE

Javi nam se kako bismo pokušali da ti pomognemo!

Piši nam na e-mail: [email protected] ili nam se javi na broj telefon: 063 591 585

home

JAVNE USTANOVE KAO STRANAČKI PLEN

Post author By jovana
Post date October 31, 2022

Zaposleni u javnim ustanovama zaduženim za zdravstvo, kulturu, socijalnu zaštitu itd. na sličan način su izloženi pritiscima kao i radnici opštinskih i gradskih uprava i javnih preduzeća. Po svedočenjima sagovornika, zaposleni su navikli na pritiske i retko im se suprotstavljaju. Neki se plaše, a neki stranci duguju karijerni uspon, radno mesto s većom platom ili radno mesto uopšte. Zabeleženi su retki slučajevi otpora pritiscima i prijavljivanja nadležnim organima. Većina ide linijom manjeg otpora, podležući pritiscima i birajući autocenzuru.

Radnica ustanove socijalne zaštite svedoči o periodu uoči izbora kada su pretpostavljeni od nje zahtevali da prisustvuje političkim skupovima. Pritisci su vršeni posredno, preko njene koleginice koja je, po instrukcijama direktorke ustanove, slala poruke i pozivala zaposlene na skupove stranke. Sagovornica je više puta pokušala da eskivira odlazak.

Onda sam sebi rekla da nema smisla da govorim da ne mogu iz različitih razloga, vidim da to neće stati. Vidim da se tek zahuktava pred ove izbore, znam da ja to ne mogu i neću. Tada sam rekla da nisam zainteresovana i da me više ne pozivaju na te političke skupove, dešavanja, događaje.

Koleginica koja je slala pisana obaveštenja o skupovima takođe je bila pod pritiskom nadređenih.

U našoj konverzaciji, kada sam joj ja rekla da ne želim da idem, da me više ne obaveštava, ona (koleginica) je meni rekla:“O.K. ne radim ja ovo što želim.“ Ja sam rekla dobro, prenesi to tamo gde treba. Ona devojka isto ne želi i neće i svaki put joj je muka kada treba da poziva i sve, ali eto ona mora i to radi zato što joj je naređeno. (Intervjuerka: Zbog čega mora, da li ima ona ugovor neki?) Ima ugovor, ja pretpostavljam da je zbog toga što je duži niz godina radila na nižem radnom mestu, negovatelj instruktor, imala je mnogo manju platu i pre nekih godinu dana su je unapredili u drugo radno mesto. Ima dvadesetak hiljada veću platu. Pretpostavljam da to radi jer su je unapredili.

UKOLIKO NEĆEŠ DA RADIŠ, PIŠI IZJAVU DA ZNAM KAKO DA POSTUPAM S NERADNICIMA

Pošto je odbila da prisustvuje političkom skupu, naša sagovornica je postala žrtva mobinga koji je uključivao povećan obim posla, obavljanje aktivnosti koje nisu u opisu njenog radnog mesta i onemogućavanje profesionalnog usavršavanja. Kaže da joj je sve to ozbiljno ugrozilo fizičko i psihičko zdravlje zbog čega je zatražila i pomoć stručnjaka. Pokrenula je tužbu protiv pretpostavljene.

Od 25.11.2021. kad sam odbila tu poruku, već sledećeg dana dobila sam imejl od direktorice. Sve te mejlove imam, spremam to za sud. Dobila sam da se menja način rada svih zaposlenih, svih 300 radnika, svi zovu mene za šta god im treba. Pre toga je to funkcionisalo tako što ima 10-15 službi, svaka služba ima svog rukovodioca. I sve što treba zaposlenom, on pita rukovodioca, u milion slučajeva, to je već ustaljena procedura, on reši stvar, ukaže im na to šta treba, kako.

U retkim situacijama kada rukovodioci nisu nešto sigurni, pozovu mene pa pitaju. Ona je to promenila, obavestila je sve zaposlene, sve rukovodioce, od tog 26.11. bukvalno svi zovu mene na službeni telefon. To je namerno uradila da mi telefon non-stop zvoni da ne mogu da završim posao. Onda 27.11. sam dobila sledeći mejl, gde mi je zadala da radim zadatke službe održavanja. Da vodim evidenciju radih naloga majstora. Ja radim kao pravni savetnik, kadrovski administrator: prijem, prestanak radnog odnosa, ugovor o radu, to je moj opis posla po sistematizaciji. Sada sam dobila da vodim evidenciju radnih naloga majstora: šta su popravili, koliko toga su popravili, koliko su materijala utrošili, to je procedura koja traje da vam ne mogu opisati koliko dugo.

Prvo ne mogu da pročitam šta su majstori napisali, ne razumem se u njihove termine, ja sam sve to trebala da prekucavam u neku tabelu da vodim evidenciju, da izvodim neko prosečno vreme koje su oni proveli na radu, što nije nikako u mom domenu i opisu posla. (...) Kada sam dobila taj posao da radim, otišla sam kod nje u kancelariju, prvo nije htela da me primi. Htela sam da je pitam iz kog razloga ja to treba da radim, nema veze sa mnom i posao je besmislen. Odgovorila mi je da će posao biti odrađen, da to nije ništa teško, rekla mi je: “Ukoliko nećeš da radiš, piši izjavu, da znam kako da postupam s neradnicima.“

Htela je da me navede da odbijem posao jer odbijanjem posla šalje me na disciplinski postupak, povreda radne obaveze i ona time stiče neku osnovu da mi da otkaz. To je bila poenta da me navede da bih ja dobila otkaz. Ja posao nisam odbila, rekla sam da ću odraditi kao i do sada što sam sve tačno radila, nastavila sam da radim te radne naloge i sav svoj ostali posao. Onda se desilo da su tri – četiri slučaja, da su me ona i moja šefica isključile iz nekih vrlo važnih informacija. Kad neki radnik treba da stupi na posao, ja moram da ga prijavim pre stupanja na rad. Ukoliko neko sutra počinje da radi u 7 sati, ja moram pre toga da ga prijavim. Dešavale su se takve situacije da ja dođem na posao i da su počeli da rade, a da ja nemam pojma da su oni počeli da rade.

Namerno su me dovodile u situacije povrede radne discipline, nisu me obaveštavale kad neko počne da radi, prestane da radi, nisu mi davali važne informacije od Ministarstva finansija i nekih koeficijenata, to sve jako utiče na moj posao. Ako ja nemam izmene, ja pravim greške koje su povreda radnih obaveza. Ja sve imam dokumentovano kada su one pokušale to da urade. Bile su četiri takve situacije, gde je nekim njihovim namernim stvarima meni pokušana da se smesti povreda radne obaveze.

TO SU ZASTRAŠENI LJUDI

Službenica Centra za socijalni rad iz drugog grada kaže da je većina zaposlenih u toj ustanovi posao dobila preko stranke. Ona tvrdi da bilo koja aktivnost u javnom sektoru, od načina poslovanja do zapošljavanja, zavisi od jednog čoveka, “lokalnog šerifa”. Po sistemu usluga za uslugu, posao u javnoj ustanovi znači i dug prema “šerifu” i stranci kojoj pripada.

Kako se vrši pritisak, tako što oni moraju da prisustvuju mitinzima. Oni su imali miting u nedelju i otišlo je 24 autobusa. To je postalo nešto što je normalno.

Pritisci na zaposlene, kao i korišćenje službenog telefona i službenih prostorija za stranačko delovanje, doživljava se kao nešto “normalno”, kao nešto što se ne dovodi u pitanje – što zbog straha, što zbog ličnih interesa:

Benefit je zapravo da neki smatraju da duguju, drugi smatraju da će da dobiju ugovor o delu koji će da se produži, neki smatraju da će dobiti nekad ugovor o radu, neki smatraju da će dobiti ugovor za stalno, a neki dobijaju jednokratne pomoći. (...) To su zastrašeni ljudi. Ovi obrazovaniji su u strahu, ali dosta njih ima i interes. Dosta njih ima privilegije kod direktorke. (...) Recimo, dobijali su novac što su radili u vreme vanrednog stanja, mi koji smo tražili da radimo od kuće zbog zdravstvenog stanja, mi smo bili izdajnici, nije nam bio dozvoljen pristup u Centar. A oni su bili vojnici, to je ona (direktorka) izjavila.

PO POSAO SE IDE NA DVA MESTA - KOD DIREKTORA USTANOVE I KOD GRADONAČELNIKA

U zdravstvenim ustanovama, u većini slučajeva su zdravstveni radnici ti koji vrše pritiske na kolege, ali ponekad pritisci dolaze i spolja.

Kod mene na *** (sagovornik navodi odeljenje na kojem radi) ima 10 članova stranke, ja sam s njima u odličnim odnosima. U mojoj sobi imam jednog kolegu koji nije član nijedne partije i još trojicu koji su članovi stranke, koji su bili uslovljeni dobijanjem specijalizacije, dobijanjem posla, da se učlane u političku partiju. (Intervjuerka: Ko ih uslovljava?). Po posao se ide na dva mesta. Kod direktora ustanove i kod gradonačelnika. To je do te mere centralizovano da gradonačelnik odlučuje i o prijemu čistačica.

Uočeni mehanizam za pritiske funkcioniše preko zapošljavanja na određeno vreme. Ugovori im se produžavaju ukoliko ispunjavaju obaveze prema stranci, a posle određenog vremena ispoljavanja stranačke podobnosti i kooperativnosti stvara mogućnost stupanja u stalni radni odnos. Od zdravstvenih radnika se traži da obavljaju poslove za potrebe stranke, da deo primanja izdvoje kao donaciju za stranački fond, da dovedu određeni broj ljudi na stranačke skupove, ali i da pripremaju sendviče za takve događaje.

Jedan lekar svedoči da su zaposleni u njegovom kolektivu bili izloženi pritisku da prikupljaju sigurne glasove po sistemu kvota. Naime, direktor zdravstvene ustanove je za prethodne izbore tražio od radnika da mu prikupe najmanje po 30 glasova.

Saznali smo i za slučaj lekara koji je bio pod pritiskom da ne ide na građanske proteste i da prekine druženje s politički nepodobnim kolegom.

Desilo se da su stradale osobe oko mene kad su bili protesti, jedan kolega (sagovornik navodi oblast specijalizacije svog kolege) je bio upozoren od strane svog načelnika, kome je poruku poslao gradonačelnik, da se mane druženja sa mnom i da ne izlazi na proteste jer će njegova supruga da bude prebačena na najteže radno mesto u našoj bolnici.

Intervjuisani su često pominjali situacije iz ranijih godina - od jednog zdravstvenog radnika dobili smo svedočenje o pritisku koji je na njega vršio politički akter s višim rangom u stranci. Povod je bio politički angažman našeg sagovornika na izborima 2020. godine. Traženo mu je da odustane od planiranih političkih aktivnosti, što je on odbio.

(…) Od mene bilo traženo da ja u tom trenutku odustanem od učešća na izborima i da se sklonim sa liste *** (...) Ja nisam neki političar, neko ko ume da maže i laže, ja sam jako ovaj direktan i konkretan i da sam ja u nekoj komunikaciji ranije razumeo i shvatio da to njima smeta verovatno se ja ne bih ni kandidovao i kad sam ja prihvatio da budem na listi ***, njima je to jako zasmetalo i ja sam rekao da je to bilo pre samo podnošenja lista i objavljivanja liste to bi bilo u redu, i da ja prosto nemam sada želju da se povučem sa svega toga.

Kako kaže jedan od sagovornika, ljudi “znaju” da se bez članstva u stranci ili rada za stranku ne može dobiti i zadržati posao. Ne usuđuju se da prijave pritiske. Takvo stanje naročito je izraženo u manjim i siromašnijim sredinama.

Nezaposlenost je najveći mogući životni problem u *** okrugu. Sa radnim mestom niko se ne igra. Ili ćeš da radiš, ili ideš u inostranstvo tamo da radiš, ili neki drugi posao da radiš. Onog trenutka kada prodaš dušu đavolu, tu nema više kalkulacije.

JAVI NAM SE

Javi nam se kako bismo pokušali da ti pomognemo!

Piši nam na e-mail: [email protected] ili nam se javi na broj telefon: 063 591 585

home

NASTAVNICI SE UČE DA SLUŠAJU STRANKU

Post author By jovana
Post date October 31, 2022

Iako Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja štiti prosvetni sektor od političkih uticaja i stranačkog organizovanja, prosvetari su i te kako izloženi pritiscima. Partijsko zapošljavanje je glavni mehanizam kojim stranke kontrolišu zaposlene.

Sagovornici su ukazivali i na nedostatke zakonodavnog okvira, koji ostavljaju mogućnost za zloupotrebe. Referišu se pre svega na odluku o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru koja je doneta 2013. godine, usled koje je kao jedina mogućnost ulaska u prosvetni sistem ostalo angažovanje u vidu zamene za privremeno odsutnog radnika (bolovanja, trudnička i porodiljska odsustva i sl.). Zabrana je ukinuta početkom 2021. godine, a škole su uglavnom pri primanju u stalni radni odnos davale prednost onima koje su već angažovale kao zamene.

Tako da iako bi trebalo da po zakonu svi budemo na konkursu ravnopravni, vrlo često se direktori pozivaju na mišljenje, to jest na savet ministra *** da prednost treba dati onome ko je već neko vreme tu radio.
To je pre par godina bilo izrazito, sada i dalje postoji, ali jako dugo je važila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. I praktično je recimo kod nas u kolektivu skoro 20 odsto zaposlenih bilo na određeno vreme. I tako je to u čitavom sistemu. To je 10-15 radnih mesta, da kažemo, to su ozbiljne stvari, ozbiljne mogućnosti za političku manipulaciju. Za traženje da prisustvuju mitinzima, prikupljanje potpisa, glasova porodice itd.

Škole su zavisne i od lokalne samouprave budući da se finansiraju delom iz Ministarstva prosvete, a delom iz opštinskih budžeta. Kako naši sagovornici sugerišu, uticaj stranaka na direktore i odluke o zapošljavanju vrši se preko školskih odbora, koje, uz predstavnike zaposlenih i saveta roditelja, čine i predstavnici lokalne samouprave.

To u praksi znači da ako vi pozovete, kao odbornik neke opštine, školu i kažete direktoru da treba da zaposli nekoga, on naravno može da odbije, ali može vrlo lako da se desi da novac koji treba da pokrije račun za struju, vodu, grejanje, telefon, internet, gomila je tih troškova, prosto zakasni par meseci.

O pritiscima na članove školskog odbora detaljno svedoči jedan od sagovornika, član školskog odbora u jednoj manjoj opštini.

Kada je *** kao savetnik pomeren iz opštine, i već prva stvar koja se desila – došlo je do promene u školskom odboru gde su na mestu članova iz opštine stavili njihove, da kažem, neke nove ljude podobne. (...) Onda je prvi atak bio na osnovnu školu jer su smatrali da je ona ipak to najveće uporište protiv stranke, da kažem najveća grupa ljudi koja se opire *** stranci i sad su hteli na neki način tu da smene direktorku, da postave neke njihove ljude i na taj način da slome otpor i u toj ustanovi.

Intenzivni pritisak na malobrojne nestranačke članove školskog odbora da glasaju za stranačkog kandidata uključivao je česte telefonske pozive od drugih članova odbora, od samih kandidata, pa i od gradskih političkih funkcionera, kao i pretnje pokretanjem disciplinskih postupaka i slanjem prosvetnih inspekcija, slanjem “na teren” i sl.

Hteli su da smene predsednika školskog odbora, ja sam jednostavno bio uzdržan, rekao sam ja nisam ni na jednoj strani, ni na jednoj ni na drugoj, odnosno hoću da budem uzdržan. Ali to ovde izgleda nije moguće. (...) Evo kako kreću prvi pritisci: v.d. direktorka kaže – ko ne može da nas prati, ima za njega mesta u opštini koliko god mu ta opština delovala mala. Ona drugim rečima kaže ovako, ako ste zaposleni u školi u ***, pa ja ću vas jednostavno da pošaljem na teren i to je to. (...) Da, oni misle da se svi plaše njih i da oni mogu da rade šta im je god volja i oni su na kraju krajeva smenili predsednika školskog odbora i već sutradan, pošto ja nisam glasao kako je trebalo da glasam (...) pretpostavljam da je sekretar pozvao direktorku, verovatno telefonom, znači cimnuo je. Ona je došla u kancelariju i ona je pitala – Kako ste kolega? Ja kažem, odlično, i pitam: – A kako ste Vi? I ona meni nastavlja priču, kaže, znate da ima dobrih, pošto sam ja matematičar, ona me pita da li znate da ima dobrih matematičara u *** selu. Kažem pa znam, radio sam s tom decom, jer smo imali jednosmenski rad, nakon ovih redovnih časova. Kaže: – Imaćete priliku sa njima da radite i sledeće školske godine. Jasno je rečeno. Ovo sledeće školske godine, zato što nisi glasao kako bi trebalo, ti ideš na teren.

TA OSOBA I NJENA PORODICA PRITISKA SE NA NAJBRUTALNIJI MOGUĆI NAČIN

Drugi prosvetni radnik i bivši direktor jedne školske ustanove takođe iznosi niz primera političkog uticaja na članove školskog odbora. Prepoznaje se i mehanizam karakterističan za klijentelističke odnose - posredni pritisak na porodicu pojedinaca koje bi trebalo zastrašiti ili uceniti.

Kod nas je izvršen u tih godinu dana, znači neposredno pre izbora direktora, izvršen pritisak na dva člana školskog odbora tako da su oni podlegli. Znači, jedna je bila profesorka, na nju su preko porodice i porodičnih poslova izvršene ucene i pritisci da ona napustiti školski odbor, da dâ ostavku. (Intervjuer: Kakve ucene, da će joj se nešto desiti ukoliko ne izađe?) Recimo da njena porodica ima poslove sa državom. I da će ti poslovi biti ukinuti. S druge strane, imali smo jednu roditeljku čiji je partner isto recimo da kažem zaposlen u javnom sektoru i na njega je izvršen pritisak da ona mora da glasa na određeni način jer će njen partner ostati bez posla. Odnosno bez funkcije ili privilegija. Oni bukvalno svakog člana školskog odbora ispituju ko je, gde je, ko mu je porodica, znači to se ide do najsitnijih detalja, znači porodica da se pritiska. Osoba i njena porodica najbliža pritiska se na najbrutalniji mogući način. (Intervjuer: Tamo gde može da izgubi nešto. A ko to radi? Kako se to radi?) U ovom konkretnom slučaju to su radili članovi školskog odbora koje je izabrala lokalna samouprava.

Među metodama kojima se stranke služe da bi osigurale uticaj u obrazovnim ustanovama su: prolongiranja imenovanja direktora kako bi se izbegao izbor nepodobnog kandidata, osporavanje kvalifikacija kandidata, opstruiranje prikupljanja potrebne dokumentacije, otežavanje uslova rada i prijave prosvetnoj inspekciji. U “političkim bitkama” koje se vode pri izboru direktora, kako objašnjava jedan od bivših direktora škole, često se imenuju vršioci dužnosti koji se, opet, na taj način stavljaju u položaj neizvesnosti i zavisnosti od stranke.

Njihov glavni osnov, njihova glavna taktika jeste bila da školski odbor nešto ne usvoji od mojih izveštaja i onda da to bude osnov da se zove prosto inspekcija koja će utvrditi nepravilnosti i onda predložiti moju smenu ministru. Danas, ono što je jako bitno reći jeste da ono što smo pričali o v.d. statusu, inače epidemija toga postoji u Srbiji… Dakle, nije lako smeniti izabranog direktora. Prosto zato što je to u većini slučajeva protivzakonito. Zato oni vole v.d. status. V.d. status funkcioniše šest meseci ili maksimalno dva puta šest meseci i onda ti praktično silom vremena si smenjen. A kad si izabran na mandat od četiri godine, jako teško se smenjuje direktor.

Intervjuisani identifikuju još dva faktora koja dodatno otvaraju prostor za zloupotrebe i pritiske na zaposlene u prosveti: nejasni kriterijumi za zapošljavanje prosvetnih radnika i prevelika ovlašćenja direktora škola.

Do tada se školski odbor mnogo više pitao, imao je da kažem tu neku odluku prilikom konkursa i zapošljavanja, međutim, sada taj način zapošljavanja… Bukvalno sve se vrti oko direktora, jer kako ide taj uopšte proces: direktor imenuje komisiju od tri člana koje sam bira, ta komisija donese odluku i na kraju direktor samo tu odluku komisije prihvati. Na neki način on se zakloni iza te komisije i on nije kriv više ništa, a on komisiju sam bira.

GDE GOD DA SE IDE, MORA DA SE IDE

Kontrola nad rukovodiocima obezbeđuje kontrolu nad svim zaposlenim. Primljeni na određeno vreme, kao zamena i bez pune norme, a često i zaposleni preko stranačkih veza, prosvetni radnici su u situaciji da se stalno bore za radno mesto ili za punu platu, što ih čini lakom metom političkih ucena i pritisaka.

Tu je 5-6 nas nastavnika, sve su to ljudi koji su na određeno. Njihov život i egzistencija zavise od toga da dođu i vuku za rukav one koji su na rukovodećem mestu.

(Intervjuer: Da li znaš neke ljude koji jesu dobili posao preko stranke?) Znam, moje maćehe ćerka, da tako kažem, ona je radila u… u stranci je, aktivna je i dobila je posao kao vaspitačica u struci. Mislim da je pod ugovorom. Aktivna non-stop. Gde god da se ide, mora da se ide, da li su to akcije skupljanja đubreta po ulici ili da se pokaže da se nešto radi, obavezna je da ide. Mislim da je i njen muž dobio posao u školi kao domar ili nešto slično, isto preko stranke. Oni moraju da budu aktivni.

Po iskazima intervjuisanih, u predizbornom periodu su posebno prisutni pritisci da se prisustvuje stranačkim skupovima i da se skupljaju kapilarni i sigurni glasovi. Ali ni ti, kao ni druge vrste pritisaka, poput zahteva za učlanjenje u stranku, glasanja po instrukciji, obavljanja poslova za stranku, nisu retkost ni van predizbornog ambijenta. U istraživanju su zabeleženi pritisci koji su na prosvetne radnike vršeni eksplicitno, i to u formi pretnje i naređenja, ali i oni koji su vršeni na perfidniji i suptilniji način. Nastavnik iz jedne varošice pružio nam je na uvid jedan od mnogobrojnih mejlova koje je direktorka slala grupi nastavnika zaposlenih na određeno vreme.

(....) Imam preporuku da vas pozovem da se pridružite grupi koja će posetiti *** i prisustvovati obeležavanju ovog dana. Ako neko odbije da ide, manje će šanse imati da nastavi i dalje da radi u školi. (citat iz pomenutog mejla)

Kako sagovornik objašnjava, on i njegove kolege su u obavezi da prihvate bilo koji zahtev direktorke jer su apriori u poziciji dužnika koji mora da radi za direktorkino uspešno pozicioniranje u stranci.

Drugi intervjuisani nastavnik svedoči da se u njegovom kolektivu ne vrše otvoreni pritisci, ali se svaka stranačka aktivnost podrazumeva. Direktor ni ne mora da podseća bilo koga od zaposlenih da je, na primer, odlazak obavezan. Najčešće se, u neformalnom razgovoru, u školskim kuloarima ili nastavničkoj većnici, samo utvrdi mesto i vreme polaska ili detalji drugih aktivnosti. Katkad se uputi podsetnik pojedinim kolegama, ali prezentovan tako da ne izgleda kao pritisak:

Jednom rečju ja mogu eksplicitno da kažem “Marija, ti sutra ideš” ili da kažem “Marija, ti znaš da bi sutra trebalo da ideš” ili “Marija, nadam se da sutra nemaš drugih planova” ili “Marija, mi imamo 10 odsto višak časova koji tebi znače, ali Miša je duže tu, a znaš gde je Miša bio”. (Intervjuerka: Znači, nije ti eksplicitno rečeno šta da radiš, ali ti jasno dobijaš poruku?) Tebi je poruka nedvosmisleno jasna. Pogotovo u manjim mestima ljudi brzo postanu svesni ko je preko kojih kontakata došao. Te ćeš ti vrlo često primećivati nastavnika koji baš ne stiže da se bavi nastavničkim poslom zato što mora da obavlja još neki posao.

PRITISAK JE OMOGUĆEN I DELOVANJEM “STRANAČKIH CINKAROŠA"

Oni imaju sastanak i tačno podele ko šta radi. Oni dođu i kažu “ko poznaje ovog profesora, ko poznaje ove ljude koji su u školskom odboru”. Ovaj kaže, ja sam mu školski drug, ti si mu školski drug, ti ideš da pričaš sa njim”. Oni to rade vrlo precizno, vrlo sistematično, gde radi, s kim radi, ko joj je muž, ko mu je ćerka, ko mu je sin, ko mu je brat, s kim izlazi, s kim se druži, znači, oni prosto rade profile tih ljudi. Sistematski pritiskaju, sistematski vidim, nude lepo, ponude ružno, mislim, i tako dalje. Vrlo prosta matrica, ništa se ne prepušta slučaju, i u suštini je možda tih par ljudi oko mene bilo da kažem srž te situacije toga. Ali u celom sistemu često bukvalno učestvuje cela stranka. Oni onda traže kada dođe na sastanak tih 50 ljudi, kažu “ko poznaje Peru Perića? Čije dete igra fudbal sa tim detetom?” (...) Ti kažeš, ”ja ga znam sa fudbala”. “Dobro, ti ćeš da mu priđeš na fudbalu kad budu deca igrala i da mu kažeš da je dobro da njegova žena sad glasa ovako i ovako na školskom odboru.” Znači, bukvalno tako.

TO ŠTO NEĆEŠ DIREKTNO IZGUBITI POSAO NE ZNAČI DA NE POSTOJE NAČINI DA SE NA TEBE VRŠI PRITISAK

Lista identifikovanih sankcija za one koji se ogluše o zahteve nadređenih ili pokažu neslaganje s vladajućom političkom strujom uključuje razne oblike mobinga: uskraćivanje garantovanih prava kao što je uzimanje slobodnih dana, prava na profesionalno usavršavanje, otežavanje uslova rada, premeštanje na drugu ili nižu poziciju, slanje na teren (rad u isturenim odeljenjima), smanjivanje fonda časova, nagomilavanje vannastavnih obaveza, česte kontrole na časovima, česte provere dokumentacije, pretnje prijavom prosvetnoj inspekciji, pokretanje disciplinskih postupaka, smanjenje plate, pa sve do gubitka posla. Nadređeni primenjuju sistem kazni i kao pokaznu vežbu kako bi zastrašili zaposlene i osigurali njihovu lojalnost, tako da su u nekim slučajevima zaposleni “kažnjavani unapred”.

Kod prosvetara je to s fondom časova, pogotovo ako su profesori stručnih predmeta, nemaju pun fond časova, pa ih cepkaju po školama.
To što nećeš direktno izgubiti posao ne znači da ne postoje načini da se na tebe vrši pritisak i da ti bivaš zlostavljan. Na primer, postoji način da, kada se formiraju odeljenja, postoji šansa da ti dobiješ “najgore”. Isto tako može se desiti da u formiranju rasporeda časova, tvoj raspored je poslednji ušao u kompjuter i ti imaš najviše rupa u tom rasporedu.

Oni koji pokažu kooperativnost, osim zadržavanja posla, produžetka ugovora ili zadržavanja pozicije na poslu, i na druge načine “profitiraju”. Intervjuisani su navodili primere povišica, podrške u stručnom usavršavanju (odlazak na seminare) i sl:

Benefiti su ti da, na primer, sredu-četvrtak odem na Zlatibor, nebitno. Ne moram ništa da pišem: “Ja idem,***, nađi mi nekog da me menja.“ A znate kad bih ja to mogao ili neki od mojih kolega koji nisu u tom sistemu, pa nikada! Mora da pišu 10 listova opravdanja i ne znam šta da mu se vodi kao bolovanje da bi mogao da ode negde.

DA LI TEBI SINDIKAT DAJE PLATU? DA SI ODMAH IZAŠAO IZ ŠTRAJKA!

Iako među učesnicima istraživanja preovladava mišljenje da je gotovo uzaludno nadležnima prijavljivati pritiske na radnom mestu, ipak je čak pet od šest intervjuisanih prosvetnih radnika tužilo svoje škole ili školske rukovodioce.

Tužbe su, međutim, pokretane tek nakon gubitka posla ili rukovodeće pozicije. Indikativno jeste da su svi ti prosvetni radnici skoro celu deceniju trpeli pritiske, ali se nisu usuđivali da to prijave. Kao razlog su posebno istakli strah da se još više ne zamere pretpostavljenima ili kolektivu. Takođe, govorili su o nepoverenju prema nadležnim institucijama – na prvom mestu prema prosvetnoj inspekciji na čiju je korumpiranost i politizovanost više puta ukazivano u razgovorima, ali i prema pravosudnim organima.

Iz razgovora s tim učesnicima stiče se utisak da je povod za vršenje višegodišnjih pritisaka na njih svakako bio politički, i to uglavnom zbog odbijanja da učestvuju u nekim stranačkim aktivnostima ili da se učlane u stranku ili, pak, zbog nedovoljne političke angažovanosti (ukoliko su članovi stranke). Obeleženi kao nekooperativni, bivali su kažnjavani na razne načine, zastrašivani ili ucenjivani.

Mehanizmi kojima su se “stranački pretpostavljeni” služili su, pak, maskirali političku prirodu pritisaka i sankcija u pitanja profesionalnih kompetencija. To je, po rečima intervjuisanih, i glavna prepreka u dokazivanju politički motivisanih pritisaka. Neki čak kažu da ni sami nisu bili u mogućnosti da jasno razluče zašto su kažnjavani, odnosno nisu mogli da pruže nedvosmislen dokaz da određeni postupci njihovih nadređenih imaju političku dimenziju.

Kako kažu, atmosfera u kolektivima je, po nepisanom pravilu, nalagala da je poželjno ćutati i saučestvovati u političkom delovanju na radnom mestu. Koliko je teško odupreti se klimi u kolektivu kojim dominiraju klijentelizam i drugi oblici neformalnih pravila, svedoči i slučaj jednog od intervjuisanih nastavnika kome nije produžen ugovor nakon 10 godina rada na određeno vreme. On je zbog toga tužio direktorku, ali se, posle svih tortura i pritisaka, učlanio u stranku koja mu je zadavala muke. U dilemi “hleb ili sloboda” on je, objašnjava, birao “hleb”.

“I kada sam ja došao u neko ćoše da nemam izlaza drugog, da moram da postanem član da bi možda kojim slučajem dobio posao i to se nije ni dan-danas desilo. Iako je prvi uslov bio da više od 5 godina radim u prosveti, taj sam imao, iako su mi sve diplome validne, ni to ne važi. Znači jedini izlaz mi je bilo ovo. Ja sam iz tog razloga uradio ovo... Morao sam kada sam jednom prilikom išao na razgovor da kažem: “Pa evo i ja sam vaš član, da li bre, ljudi, postoji šansa da i ja dobijem svoje parče hleba? Da li mogu zakonito da radim i da izdržavam svoju porodicu?”

Intervjuisani prosvetni radnici kažu da delimičnu zaštitu mogu naći u sindikatima i to je, po njima, jedini način borbe koji iole funkcioniše. U istraživanju su, međutim, zabeleženi i slučajevi pritiska na prosvetne radnike da se iščlane iz sindikata ukoliko žele da zadrže posao:

To su poruke, pozivi i sprečava nas. Znate da mi kao javna ustanova imamo sindikate, zove nas koji smo na određeno preko telefona i vrši neki uticaj. Konkretan primer, pošto sam član Unije sindikata, 2019. imali smo protest prosvetnih radnika, trebalo je da idemo. Nije ona mene lično pozvala na telefon već preko koordinatora koji je došao i rekao evo *** hoće nešto da ti kaže. U tom trenutku ona je meni lepo sročila :”Da li tebi sindikat daje platu? Da li će on da ti nađe posao? Da si odmah izašo iz štrajka!“

DA SMO MAKAR TAKO DOBRI KAO ŠTO POKAZUJU NAŠE OCENE, TO BI BILO FANTASTIČNO, ALI NISMO

Partijsko zapošljavanje i političke ucene prosvetara nose rizike i od zapošljavanja nestručnog kadra i od nefunkcionalnog i nesvrsishodnog obrazovnog sistema, a najveće žrtve su svakako učenici i studenti koji takav sistem “vrednosti” internalizuju u obrazovnim institucijama.

To je jedan aspekt gde politika i te kako ima mogućnost da, ako već nije masovan u praksi, a ja mislim da jeste, da se umeša u to ko će se zaposliti. To je jedan deo. Drugi deo je da tako primljen nastavnik već automatski nekome duguje, dakle, duguje mu zaposlenje. Mi smo svedoci koliki broj vukovaca imamo, a kakvi su nam rezultati testova kao što je PISA. Jednom rečju, da smo makar tako dobri kao što pokazuju naše ocene, to bi bilo fantastično, ali nismo. Takav nastavnik onda utiče i na druge kolege da popravljaju ocene, pravdaju izostanke, tolerišu ili čak pravdaju nedolično ponašanje učenika koje bi po drugim nekim kriterijumima moralo da bude sankcionisano.

Ipak, intervjuisani izražavaju veru u mogućnost otpora i to isključivo kolektivnog otpora. Po njihovom mišljenju, individualni napori nisu dovoljni da se uvreženi vid odnosa političkih stranaka prema građanima, pogotovo zaposlenima u državnom sektoru, promeni.

JAVI NAM SE

Javi nam se kako bismo pokušali da ti pomognemo!

Piši nam na e-mail: [email protected] ili nam se javi na broj telefon: 063 591 585