Postavljanje direktora po stranačkoj liniji se u intervjuima javlja kao „opšte mesto“ i nepisano pravilo koje važi za ceo javni sektor, te tako i za ustanove socijalne zaštite. Iz iskaza učesnika se potvrđuje da se javne ustanove na lokalu dele kao „politički plen“, a neki od sagovornika ističu i da se u njihovim opštinama uvek zna koja politička partija „polaže pravo“ na određenu ustanovu ili instituciju na lokalu. Pritom, prema rečima učesnika, pozicija direktora u CSR uopšte nije atraktivna, kako zbog prirode ustanove, velike odgovornosti i medijske izloženosti centara i teških uslova rada, tako i zbog oskudnih resursa kojima ove ustanove raspolažu. Zbog toga neki od intervjuisanih ističu da se na mesto direktora neretko ljudi postavljaju „po kazni“ (npr. prebačeni sa mesta direktora javnih preduzeća) ili mlađi i neiskusni „stranački ljudi“ koji tek treba da dokažu svoju partijsku lojalnost.
„Sagovornik: I svi se žale na direktore, naravno.
Intervjuer: Da li pominju da se direktori postavljaju po političkoj liniji?
Sagovornik: Da, i većina njih ne krije to, već smatra to normalnim. Moj omiljeni slučaj je kada mi se direktor centra za socijalni rad požalio kako je tu prebačen po kazni sa mesta direktora javnog komunalnog.“ (ekspert, 49 godina, 18 godina iskustva u socijalnoj zaštiti)
Kao dodatni mehanizam kontrole i osiguravanja lojalnosti svojih kadrova, političke stranke često koriste i v.d. status, o čemu svedoči i materijal prikupljen u ovom istraživanju. „Partijski“ direktori centara su u obavezi da postupaju u skladu sa stranačkim interesima, ali se preko njih ostvaruju i partikularni interesi koji katkad podrazumevaju zloupotrebu javnih resursa i funkcije. Eksperti i zaposleni u centrima svedoče da se uloga (i bivših i sadašnjih) direktora u njihovim centrima, koji su neretko nekompetentni i bez formalnih kvalifikacija i potrebnog radnog iskustva postavljeni na to mesto, svodi na ulogu „partijskih menadžera“ čiji je prioritet održavanje klijentelističkih odnosa sa „partijskim kolegama“ na lokalu i akterima na različitim hijerarhijskim pozicijama (prvenstveno sa predstavnicima opštine i lokalne samouprave) i kontrola resursa u korist ili interes političke stranke.
Kao primer, neki od sagovornika navode i da direktori njihovih centara uopšte nisu upoznati sa poverenim poslovima od strane ministarstva, već se isključivo bave poslovima koje finansira opština (materijalna davanja, socijalno stanovanje i ostale lokalne usluge), sa čijim predstavnicima i stupaju u klijentelističke odnose. Sugerisano je i da stranke na rukovodeća mesta obično postavljaju ljude bez integriteta, koji će biti „kooperativni“ i neće pružati otpor pred stranačkim zahtevima.
„Ne znam, to je bilo davno kad sam čula, ne znam ni iz kog centra, da je direktor profesor geografije. Ja sam se šokirala misleći da to nije moguće. Jasno je propisano ko može da bude direktor CSR. Oni su mi rekli da jeste profesor geografije, koji nikad nije ni radio u centru. To mi je bilo šokantno.“ (v.d. direktorka)
Intervjuer: Koliko se političko stranačko kadriranje odražava na vaš posao?
Sagovornica: Utiče puno. Jako je degradirajuće kad vaš predmet uzme da proverava neko ko ima manje radnog iskustva od vas, ko uopšte nije vaše struke. Uz dužno poštovanje svake struke, ne može meni specijalni pedagog ili pravnik ili ko god da procenjuje šta sam ja kao psiholog propustila. To je prvo i osnovno pravilo da pravnika procenjuje pravnik, a psihologa psiholog. Ali psiholog koji procenjuje drugog psihologa mora da ima i veće radno iskustvo i veće zvanje i veće ingerencije da meni može da ukaže na to šta sam pogrešila. A ne neko ko je došao pre dve godine u ministarstvo da meni ukaže na to šta sam nisam uradila, a verujte nama je nekad smešno šta nam napišu da treba da uradimo. (supervizor, 51 godina, 23 godine staža u CSR)
U ovim odnosima, direktorima su delegirani poslovi vezani za stranački rad koji podrazumeva organizovanje odlazaka na stranačke mitinge i slična dešavanja (npr. „pravljenje gužve“ pri svečanom otvaranju fabrika), skupljanje sigurnih i kapilarnih glasova i druge stranačke aktivnosti.
„Intervjuer: Da li je bilo, kad su izbori, moraš da mi skupiš toliko i toliko potpisa, kapilarnih glasova, da li je to bilo moranje?
Sagovornica: Daju ti samo broj ljudi, a ne listu.
Intervjuer: Kako će oni da znaju da si skupila te glasove?
Sagovornica: Nikako. Nisu mi tražili da slikam glasačke listiće, ako to hoćeš da me pitaš.
Intervjuer: Ne samo to, daju ljudima da skupe deset kapilarnih glasova. Kako oni znaju da si ti prikupio deset glasova?
Sagovornica: Oni imaju kol centar i proveravaju, da li ste vi za XX (ime stranke), oni kažu jesmo, i to je to.
Intervjuer: Da li ti dostaviš spisak ljudi koje oni zovu?
Sagovornica: Da. Ali te iste spiskove imaju i druge stranke. Ja ne znam kako će to da se iskoreni, da funkcioniše na drugi način. To rade svi. (...) Bilo je, ako ti se ne sviđa ti možeš da ideš. Ja sam i htela da se pomerim sa te pozicije. Na kraju sam ostala jer smo uradili dosta dobrih stvari za centar. (...) Na primer, juče kad je bio Beograd, ja moram, mislim neće niko da mi odseče glavu ali ne bi valjalo da ne odem.“ (v.d. direktorka, 38 godina, 10 godina iskustva u CSR)
Intervjuisani svedoče da su njihovi direktori često koristili službeni auto u svojim stranačkim aktivnostima, ali i da su u radno vreme obavljali aktivnosti u okviru kampanje (npr. obilazili su domaćinstva i delili humanitarne pakete, delili su stranački promotivni materijal zaposlenima u centru, ali i korisnicima), kao i da su koristili službene prostorije za stranačko delovanje (pozivanje „sigurnih“ i kapilarnih glasova iz kancelarije i slično).
Zabeležen je i slučaj tzv. sistema donacija, u kome se novac iz državne kase preliva u stranku tako što direktor centra deo svoje plate „vraća“ stranci koja ga je i postavila na ovu funkciju. Takođe, preko direktora se kontrolišu i drugi poslovi koji su pod patronatom političke stranke i u kojima se državna sredstva zloupotrebljavaju, kao što su javni tenderi i „saradnja“ sa podobnim firmama izvođačima.
„Kolega pravnik mislim da je slikao raznorazna rešenja. Tipa, mi dugujemo po 2-3 godine bakama i dekama koji su korisnici socijalne pomoći po pet hiljada, pošto su to minimalne jednokratne, pošto opština nema para i u blokadi je, a onda isplatimo nekom XX (ime stranke) 70.000 dinara zato što je bilo neko slavlje, neka slava.“ (stručni radnik, 39 godina, 15 godina staža).
„Mi smo imali situaciju da naša direktorka, pošto direktori, kada su po političkoj liniji odabrani da budu direktori, moraju jedan deo plate da daju stranci. Mi smo imali direktorku koja nije htela da da novac stranci, naravno. Zašto bi davala, studirala u Beogradu, ima fakultetsku diplomu… Što bi davala? I koja je bila prozvana, bila je takva frka oko razrešenja i žena je morala da iskešira i da plati 20.000 dinara, da da stranci.“ (stručna radnica, 48 godina, 29 godina staža u CSR)
Preko direktora i njihovih klijentelističkih lanaca, koji na prvom mestu podrazumevaju uži pouzdan krug saradnika, partije na vlasti utiču na raspolaganje i distribuciju usluga i resursa centara, kao i na način rada (npr. urgiranje da se, van formalnih kanala, nekom korisniku dodeli pomoć ili da se ubrza određeni postupak i slično).
„Počela sam sad tu priču, vratila sam se na to da je direktorka tadašnja koja je došla na predlog XX (ime stranke) ili kako već, uradila i priznala socijalnu pomoć bez nalaza i mišljenja. Mislim, mora da postoji nalaz i mišljenje i ona je uradila i priznala za neki određeni vremenski period i sada vidim da se ta osoba koja uopšte ne živi na teritoriji, ali samo ima tu prebivališe, da joj se redovno odobrava socijalna pomoć. Ta jednokratna pomoć. Ne znam koliko redovno, ali uglavnom videla sam njeno ime.“ (stručna radnica, 61 godina, 12 godina staža u CSR)
Kao protivuslugu za rad u korist političke stranke, direktori imaju mogućnost da zadrže rukovodeću poziciju ili da napreduju u unutarstranačkoj hijerarhiji i da time uvećaju svoj socijalni kapital i moć.
„Ni sam direktor nije neko ko ideološki podržava celu tu priču XX (ime stranke). Prosto mislim da su ljudi na nižim pozicijama – od nečega mora da se živi, a ovi drugi koji su na višim pozicijama – zarad nekih još boljih pozicija, poznanstava, održavanja nekih veza sa svim tim ljudima koji mogu da im, da kažem, završe… Mislim da tu niko, ja bar tako mislim, ne radi to ideologije radi ili tih nekih pobuda, samo prosto interesi, ništa drugo. Jer znate kako, nikad se nije, znate ja 12 godina radim, zakačila sam i neke druge periode, nikad se nije desilo da neko zameni sve direktore u nekom sistemu preko noći, nego ostane negde neki iz prethodnih nekih stranaka. Sada je to… Bukvalno su svi, svi direktori su smenjeni.“ (stručna radnica, 37 godina, 12 godina staža u CSR)
Ponekad i sami centri za socijalni rad imaju korist od svog „podobnog lidera“. Prema rečima učesnika, zahvaljujući „dobrim vezama i odnosima“ direktora, neki centri su renovirani i raspolažu savremenijom opremom.
Na osnovu analize prikupljenog materijala, možemo zaključiti da je osnovna uloga direktora centra uloga „čuvara mreže“. On je glavna spona između stranke i institucije, on otvara vrata za politički uticaj, vrši trijažu podobnih i nepodobnih i jemči da će i javni resursi i zaposleni biti pod stranačkom kontrolom. Zbog toga su i intervjuisani u razgovorima, opisujući profil svojih direktora, najčešće isticali njihov podanički i servilni mentalitet i njihovu spremnost da prave kompromise u korist političkih interesa.
Preko podobnih direktora se omogućava i stranačko zapošljavanje u centrima. Međutim, nalazi sugerišu da je zapošljavanje preko stranke u CSR izraženije u pogledu angažovanja lica na višim pozicijama, koji su i najbliži saradnici direktora, kao i za tehničke poslove i one koji nisu usko stručni. Iako se i za rukovodeće pozicije traže određeno obrazovanje i radno iskustvo, čini se da ti zakonski uslovi ne predstavljaju nepremostivu prepreku za zapošljavanje neadekvatnog kadra.
S druge strane, zapošljavanje stručnih radnika odvija se po različitim obrascima. Jedan važi za male lokalne samouprave u kojima su specifični profili deficitarni (socijalni radnici, defektolozi, psiholozi itd.), a drugi za velike, u kojima takvog deficita nema, pa je stranačka veza, pored odgovarajućih kvalifikacija, nužan uslov za dobijanje posla.
Relacija patron (politička stranka) – klijent (u ovom slučaju direktor CSR) se na taj način spušta i preslikava na celu hijerarhijsku vertikalu u ustanovi, pa tako i direktori, sada kao patroni, stvaraju sopstvene klijentelističke mreže sa zaposlenima, ali i korisnicima usluga. U tim mrežama, kao što ćemo videti, obezbeđuje se armija stranačkih aktivista i glasača. Pored toga, one služe kao osnova za različite koruptivne radnje.