Politički pritisci na građane dešavaju se gotovo svakodnevno, a ne samo uoči izbora ili tokom izbornog dana.
Svedočenja o pritiscima na birače istraživači Posmatračke misije Crte su prikupili uoči izbora 2022. zahvaljujući hrabrim građankama i građanima koji su pristali da podele svoja i iskustva ljudi iz svog okruženja. Svi razgovori su anonimizovani.
Analiza prikupljenih iskaza pokazuje da izbornu korupciju i politički klijentelizam građani neretko doživljavaju kao vid redovnih stranačkih aktivnosti i legitimne borbe političkih aktera. Štaviše, te protivzakonite prakse percipiraju se kao glavna obeležja političke kulture u Srbiji, očekivan obrazac ponašanja političkih stranaka prema biračima.
Jasna je tendencija intenziviranja pritisaka u predizbornom periodu. Iz razgovora s građanima stiče se utisak da su zabeleženi slučajevi paradigmatični i da odslikavaju nepisana pravila i sheme po kojima je veliki broj građana Srbije izložen politički motivisanim pritiscima.
Zaposleni u javnom sektoru, pre svega oni koji su putem stranke dobili posao ili s kojima je zaključen ugovor o radu na određeno vreme, kao i građani iz socijalno ugroženih, manjinskih i ranjivih grupa, posebno su podložni pritiscima.
ŠTA JE CILJ POLITIČKIH PRITISAKA?
Pritisci se vrše s ciljem:
! da se regrutuje što više “korisnih” ljudi koji će biti bezuslovno lojalni stranci i koji će dalje širiti glasačku mašineriju;
! da se izoluju, degradiraju i “slome” svi koji pružaju otpor;
! da se održava atmosfera u kojoj egzistencija građana apsolutno zavisi od volje pojedinaca (deinstitucionalizacija) i, na kraju,
! da se građani zastraše demonstracijom posledica koje bi ih mogle zadesiti ako ne postupaju kako je očekivano.
KONTROLA PRIVATNOG ŽIVOTA
Osim aktivnosti vezanih za obezbeđivanje sigurnih glasova, podršku u promociji stranke i političkih aktera ili dokazivanje lojalnosti stranci, pritisci imaju tendenciju da kontrolišu i privatni život pojedinca, kulturne i medijske sadržaje koje konzumira, odnose koje stvara, mesta koja posećuje i sl.
KLASIFIKACIJA PRITISAKA
U okviru prve klasifikacije razlikuju se: 1) pritisci koji su usmereni na podstrekivanje učešća u određenim aktivnostima i 2) pritisci koji su usmereni na zabranu učešća u određenim aktivnostima.
Druga klasifikacija pritisaka može se izvesti na osnovu toga da li pritisci treba da rezultiraju 1) direktnom ili 2) indirektnom podrškom stranci, i tu spadaju oni kojima je cilj da se stranci indirektno pruži podrška, na primer, preko kvazinestranačkih aktivnosti, tj. obavljanja dodatnih poslova van redovnih dužnosti na radnom mestu, na osnovu čega stranački funkcioneri stiču političke poene.
Građani svedoče i o pritiscima koji se odnose na zabranu određenih aktivnosti kao što je čitanje i gledanje nepoželjnih medija (u službenim prostorijama ili javnim mestima), zabranu određenih aktivnosti na društvenim mrežama (praćenje neprihvatljivih naloga i stranica) ili zabranu druženja s osobom koju stranka ili funkcioneri etiketiraju kao “personu non grata”. Većina navedenih oblika pritisaka karakteristična je prvenstveno za javni sektor, ali se oni manifestuju i u odnosu na privatni sektor, kao i na nezaposlene i socijalno ugrožene građane.
Kao specifični oblici pritisaka koji se vrše na preduzetnike izdvajaju se oni usmereni na obezbeđivanje sredstava ili sponzorstava za događaje ili inicijative u organizaciji stranke. Od njih se zahteva i da se ne oglašavaju u pojedinim lokalnim medijima, da promene svoje poslovne odluke i partnere u korist stranačkih interesa, kao i da ne/prisustvuju određenim dešavanjima. Identifikovan je i slučaj vršenja pritiska na ljude kako da raspolažu svojom imovinom i kojim delatnostima da se bave.
NA KOGA SE VRŠI PRITISAK?
Najčešća meta pritisaka su oni koji su dobili posao preko stranke i zaposleni su po ugovoru na određeno vreme u javnom sektoru, radnici sa nižom stručnom spremom, nezaposleni, kao i ljudi iz socijalno ugroženih i manjinskih grupa. Ugroženi su svakako i oni koji se otvoreno suprotstavljaju političkom establišmentu ili se kritički odnose prema njemu, simpatizeri ili članovi “pogrešnih” stranaka, aktivisti nevladinih organizacija, profesionalni, nezavisni novinari i vlasnici privatnih firmi. Pritisci se vrše i na članove porodice, prijatelje, čak i na komšije pojedinaca koji su pokazali otpor ili nelojalnost.
KO VRŠI PRITISKE?
Osim u poslovnom okruženju, građani često trpe pritiske i iz privatnog okruženja. Intervjuisani građani govore o pritiscima koje neposredno ili posredno vrše predstavnici gradskih vlasti, opštinske uprave, sudske vlasti i policije.
Zaposleni u javnom sektoru (javna preduzeća, gradska uprava, škole i vrtići, ustanove kulture, zdravstvene ustanove…) svedoče o pritiscima kojima su izloženi prvenstveno u okviru radnog vremena i koje najčešće vrše nadređeni (viši menadžment), ali i kolege koje su i same pod pritiskom onih koji su im pretpostavljeni u stranci. Ipak, pritiske često vrše i osobe koje nisu članovi stranke, već su i same žrtve pritisaka koji dolaze sa viših instanci (na primer, dobili su instrukcije od "lokalnih šerifa" ili od predstavnika gradske vlasti od kojih zavisi njihov radni status ili budžet preduzeća, ustanove ili institucije koju predvode).
Pritisci na zaposlene sprovode se i van radnog vremena. U nekoliko slučajeva sagovornici svedoče kako su dobijali telefonske pozive od kolega s posla ili nadređenih, pa i da su ih posećivali kod kuće, tražeći od njih “uslugu” ili upućujući pretnje.
NAČINI VRŠENJA PRITISAKA: IDENTIFIKOVANI MEHANIZMI I SHEME
Većina identifikovanih pritisaka odvija se po određenim obrascima, koji podrazumevaju unapred definisane uloge učesnika, redosled koraka, kao i način komunikacije i interakcije među involviranima.
Iskazi intervjuisanih građana nesumnjivo upućuju na pretpostavku da se pritisci najčešće sprovode po centralizovanom sistemu, odnosno po hijerarhijskoj vertikali. “Zadaci” obično dolaze direktno iz najvišeg rukovodstva stranke, potom se putem posrednika – “lokalnih šerifa” ili koordinatora stranke, prenose dalje do rukovodilaca u javnom sektoru, vlasnika privatnih firmi i ostalih targetiranih grupa i pojedinaca koji zauzimaju više pozicije ili obavljaju neke od javnih ili stranačkih funkcija. Instrukcije se dalje prenose na niže instance: zaposlene u javnom sektoru, obične radnike, stranačke aktiviste, nezaposlene, socijalno ugrožene i ostale kategorije. Pozicije moći i autoriteta koriste se za ispunjavanje partijskih potreba i ciljeva. Kako bi kontrolisala veliki broj aktera, stranka primenjuje nekoliko mehanizama.
Partijsko zapošljavanje je identifikovano kao jedan od najčešćih načina za uspostavljanje kontrole nad biračima. Građani s kojima smo razgovarali, a koji rade u javnom sektoru, svedoče o tome kako su na pozicijama višeg menadžmenta uglavnom ljudi postavljeni po stranačkoj liniji i kako se rapidno uvećava broj zaposlenih u njihovim kolektivima. Kako bi se odužili, ljudi obavljaju različite zadatke po direktivi stranke i u njenu korist.
Postavljanje u status vršilaca dužnosti u slučaju višeg rukovodstva, odnosno zasnivanje radnog odnosa po ugovoru na određeno vreme, u slučaju zaposlenih, česti su mehanizmi pomoću kojih se na zaposlene po stranačkoj liniji dodatno pojačava pritisak. Stavljeni u poziciju da se bore za svoj status ili produžetak ugovora, oni stalno dokazuju lojalnost stranci, bezuslovno postupajući po njenim instrukcijama.
Takođe, u javnom sektoru neretko se otvaraju fiktivna radna mesta za ljude koji se angažuju isključivo za obavljanje stranačkih aktivnosti. Sistem partijskog zapošljavanja neometano funkcioniše zahvaljujući i postavljanju “stranačkih ljudi” na mesta donosilaca odluka, kao što su odbori i komisije, čime se dodatno osigurava kontrola nad svim akterima u hijerarhijskom lancu. Postavljanjem podobnih u konkursne komisije, komisije za dodelu tendera, subvencija, državne i socijalne pomoći, omogućava se i vršenje pritiska na gotovo sve profesionalne (npr. na novinare, privrednike u različitim delatnostima) i socijalne grupe (npr. na socijalno ugrožene i ranjive grupe).
U takvom sklopu kontinuirane akumulacije moći, pritisci se manifestuju kroz sistem usluga, uslovljavanja, ucena i pretnji, kao zastrašivanja, naređenja, podmićivanja, ali i kao fizički napadi.
Tamo gde su odnosi moći prisutniji i izraženiji (kao što je to u poslovnom okruženju) eksplicitni pritisci na pojedince i grupe da (ne)postupaju na određeni način u korist stranke ili funkcionera (ili bi u suprotnom mogli snositi posledice) su zastupljeniji. Sagovornici svedoče da su ih neretko nadređeni lično ili njihovi posrednici pozivali telefonom ili su pozivani u kancelariju na razgovor, najčešće sami, ali i u grupama, gde im je prisustvo stranačkim događajima predočeno kao obaveza (čak i ako nisu članovi stranke ili nisu dobili posao preko stranke). Neki sagovornici su opisivali kako su im prosleđivani spiskovi u koje treba da se upišu, uz informaciju kada i gde treba da se okupe ili koliko sigurnih glasova treba da obezbede (po sistemu kvota). Jedan od identifikovanih mehanizama u tom kontekstu su i takozvani “negativni spiskovi”.
Naime, zabeleženo je da se pritisak na zaposlene (pogotovo na one koji nisu članovi stranke ili za koje se očekuje da bi mogli pružati otpor) dodatno vrši tako što se zahteva da se u spisak upišu samo oni koji neće učestvovati u datoj aktivnosti. Uočeno je i da je u nekim kolektivima uspostavljen toliko visok nivo kontrole i straha da uopšte nije nužno da se dobiju eksplicitine instrukcije o aktivnostima, već su zaposleni “naučeni” da sami, po sistemu prećutnog dogovora ili nepisanog pravila, postupaju onako kako je poželjno.
Jedan od identifikovanih mehanizama je i prilagođavanje intenziteta ili načina vršenja pritiska u odnosu na svakog pojedinca posebno (naročito u velikim kolektivima). Intervjuisani svedoče da su u nekim slučajevima oni koji vrše pritiske ipak oprezni kada procene da od nekoga ne mogu eksplicitno da zahtevaju da bude uključen u izvesne stranačke aktivnosti.
Kao specifične grupe s delimičnim imunitetom na pritiske prepoznati su oni koji su zaposleni po ugovoru na neodređeno, eksperti od čije stručnosti i profesionalnosti zavise vitalni segmenti ustanove ili preduzeća (npr. eksperti u javnim preduzećima, inženjeri i slično, kojima je teško naći adekvatnu zamenu), kao i pojedinci koji su usko povezani s uglednim ili moćnim ljudima.
Zabeleženo je još nekoliko načina putem kojih se politički pritisci manifestuju tako da zapravo ne izgledaju kao pritisci ili kao da nemaju političku pozadinu. To se pogotovo uočava u slučajevima kada se pritisci vrše po horizontalnoj liniji, odnosno kada pritisci dolaze od kolega s istim statusom ili pozicijom, od porodice, prijatelja, komšija. U takvim slučajevima pritisci se manifestuju u formi molbe, a od onoga na koga se vrši pritisak očekuje se da pomogne (da, recimo, neko ne bi ostao bez posla).
Uočeno je i nekoliko mehanizama za kontrolu efikasnosti pritisaka, odnosno za verifikaciju da je sve urađeno u skladu s instrukcijama. Osim spiskova (ako je u pitanju npr. odlazak na skup, spisak se daje pri ulasku u autobus), zabeleženo je i da se prisutni fotografišu, pokazuju lične isprave, a u nekim slučajevima (npr. kada je u pitanju provera sakupljenih sigurnih i kapilarnih glasova) učesnici se direktno kontaktiraju telefonskim putem. Takođe, bilo je i potvrda da su oni na koje je vršen pritisak da obezbede sigurne glasove posećivani na dan izbora kako bi izvestili o svom učinku.
NAGRADE
I oni koji vrše pritiske i oni koji ih trpe mogu da ostvare izvesnu korist ukoliko postupe po zahtevima.
Kao vid nagrade (ako se uopšte može govoriti da neko ko je ucenjen i uslovljen, može biti nagrađivan) najčešće se javlja zadržavanje posla, pozicije ili funkcije, potom napredovanje u karijeri, napredovanje u stranačkoj hijerarhiji, kao i zaposlenje. Kao korist se ističe i sam ulazak u taj krug ljudi, bliskost s ekipom koja može da utiče na važne odluke. Nekoliko slučajeva potvrđuje da se kao nagrada doživljava ne čak ni obećanje da će neko napredovati ili dobiti posao, već i puko pominjanje ili anticipacija da bi nekada u perspektivi i to bilo moguće.
Beneficije su u nekim slučajevima simbolične, što je i indikator teškog ekonomskog statusa i raspona političkog klijentelizma koji je postao izražena karakteristika srpskog društva.
Više sagovornika objašnjava kako su im prekovremeni sati koje su dobijali za odlaske na stranačke skupove bili dovoljan motiv iako ne dele vrednosti s dotičnom strankom, niti bi glasali za nju. U nekim slučajevima se pristajanjem na stranačke zahteve samo kupuje mir, kako definiše jedan sagovornik, odnosno prevenira se mogućnost sankcionisanja koje bi moglo da usledi ukoliko se pruža otpor.
SANKCIJE
Sankcije za nepostupanje u skladu s očekivanim, naređenim ili sugerisanim su raznovrsne.
Identifikovan je širok spektar oblika mobinga za one koji su pružili otpor pritiscima ili nisu u potpunosti ispunili zadatke: sindrom praznog stola (npr. smanjen obim posla ne bi li se pri sistematizaciji ukinulo radno mesto, a radnik bio proglašen tehnološkim viškom; smanjen fond časova za radnike u prosveti), sindrom prepunog stola (povećan obim posla ne bi li se radnik opteretio i stavio u poziciju da ne može da ispuni ono što mu je delegirano), otežavanje uslova rada (npr. slanje na teren, neplaćeni prekovremeni rad i sl.), dobijanje zaduženja van redovnih radnih dužnosti (npr. zabeležen je slučaj da je od radnika zahtevano da van svog radnog vremena vozi koleginicu na posao), uskraćivanje ili ograničavanje resursa za rad (npr. nemogućnost korišćenja službenog vozila ili nemogućnost refundiranja troškova sa službenog puta), kao i nemogućnost napredovanja u karijeri i povećanja plate.
Intervjuisani svedoče da su mnogi od njih izloženi i šikaniranju i ignorisanju kolega i da su odnosi u kolektivu narušeni nakon što su pružili otpor. Premeštanje na drugo radno mesto, na nižu poziciju, smanjenje plate, pa i gubitak posla identifikovani su kao ne tako retke posledice.
Takođe, i ovde se mogu nazreti ustaljeni mehanizmi koji služe da prividno depolitizuju sankcije. Jedan je već pomenut: sistematizacije radnih mesta koje obično služe za obračunavanje s politički nepodobnima. Naravno, u postupku sistematizacije se sankcionišu oni koji su već, uslovno rečeno, pripremljeni za to i koji su već duže vremena bili izloženi pritiscima i kaznama koje se koriste kao argument za proglašavanje tehnološkim viškom. Pokretanje disciplinskih ili čak krivičnih postupaka još jedan je od načina sankcionisanja neposlušnih. U intervjuima su zabeleženi i slučajevi fingiranja anonimnih prijava protiv pojedinaca zbog nesavesnog obavljanja posla ili kršenja pravilnika i procedura ne bi li protiv njih bio pokrenut disciplinski postupak.
Nemogućnost konkursnog finansiranja ili učešća na tenderima su vidovi sankcija koji su prepoznati kao karakteristični za privatni sektor, odnosno za firme čiji rukovodioci nisu politički podobni ili su zakazali lojalnosti stranci. S druge strane, oni koji su postupali po zahtevu stranke su bili nagrađivani tako što su im nameštani poslovi preko javnih nabavki.
PERCEPCIJA PRITISAKA
S jedne strane, sagovornici zapažaju da su pritisci koji se vrše na birače transparentniji i beskrupulozniji u odnosu na prethodne godine, dok, s druge strane, uočavaju da su pritisci perfidniji i time teško uočljivi i dokazivi.
Ambivalentnost je očigledna i u pogledu mogućnosti otpora pritiscima: jedni smatraju da je otpor moguć i da je na pomolu tiha pobuna stranačkih pristalica kojima nisu ispunjena obećanja, dok drugi imaju utisak da je otpor luksuz i privilegija malobrojnih.
Većina sagovornika ističe da nije ili ne bi prijavila pritiske koji su vršeni na njih ili da ne veruju u mogućnost bilo kakvog epiloga u slučaju pokrenutih prijava i tužbi, i to iz više razloga. Prvenstveno zbog velikog nepoverenja prema institucijama koje su percipirane kao one koje omogućavaju, pa čak i stimulišu pritiske.
Preovlađujuće mišljenje da ne vredi prijavljivati pritiske argumentuje se strahom od mogućih posledica i očekivanjem da bi se time još više pogoršala sopstvena situacija.
TAKTIKE IZBEGAVANJA
Ljudi se najčešće klone otvorene konfrontacije, pa pronalaze načine i taktike za izbegavanje aktivnosti u korist stranke ili javnih i stranačkih funkcionera, kao što su uzimanje bolovanja, uzimanje slobodnih dana “zbog smrtnih slučajeva” i “bolesti bližnjih” i drugih privatnih razloga, pribavljanje lekarskih uverenja o hroničnim zdravstvenim problemima (npr. oštećenje sluha) koja ih sprečavaju da odlaze na određene događaje, pozivanje na funkciju ili profesiju supružnika koja zabranjuje političko delovanje.
Služenje stranačkim interesima neki vide kao “snalaženje” i “podnošljiv kompromis” kojim osiguravaju egzistenciju. Ponekad se prihvatanje pritiska doživljava kao čin solidarnosti s drugim “žrtvama” (tj. građani se neretko odlučuju da odu na miting ili da daju svoj kontakt kao siguran glas kako bi pomogli nekome iz svog okruženja). Neki sagovornici percipiraju da je učešće u stranačkim aktivnostima njihova obaveza i dužnost i prema nadređenima na poslu i prema stranci, jer su im “oni” omogućili posao i platu.
JAVI NAM SE
Ukoliko tebi ili nekome koga poznaješ prete gubitkom posla, uskraćivanjem socijalne pomoći ili nekih drugih prava, fizičkim ili psihološkim nasiljem itd. kako bi podržao određenu političku stranku, prisustvovao stranačkim aktivnostima, dao donaciju stranci ili na neki drugi način tebe ili tebi poznate osobe primoravaju da protiv svoje volje budete uključeni u stranačke aktivnosti…
Javi nam se kako bismo pokušali da ti pomognemo!
Potrebno nam je da razumemo sve bitne informacije o događaju i zato je potrebno nam ostaviš tvoje kontakt podatke radi dalje komunikacije. Garantujemo da će svi tvoji lični podaci biti zaštićeni i anonimizovani. Sve informacije koje podeliš sa nama koristiće isključivo CRTA tim u istraživačke svrhe i uz tvoju izričitu saglasnost.
Piši nam na e-mail: [email protected] ili nam se javi na broj telefon: 063 591 585