Na meti stranaka su oni kojima je i najlakše izmanipulisati: stariji građani i socijalno i ekonomski deprivirani korisnici socijalne pomoći.
Razmena glasa za uslugu (najčešće jednokratna finansijska pomoć ili neka druga materijalna pomoć – drva za ogrev, humanitarni paketi itd.) dominantna je u ovim odnosima. Korisnici se ucenjuju da moraju da glasaju za određenu stranku, jer u suprotnom neće dobiti materijalnu pomoć (čak i ako ispunjavaju sve uslove), pa je politička podobnost predstavljena kao dodatni, ali i primarni uslov za ostvarivanje prava.
„I to, znate, kažu im: „Nećeš da dobiješ novčanu socijalnu pomoć ako to ne odradiš.“ Čak i ne kriju. Onda ti ljudi idu. Da li veruju u to kako im je predstavljeno, ne znam.“ (supervizorka, 60 godina, 30 godina staža u CSR)
„Ali znam, dok sam bila u kancelariji sa devojkom koja je bila u stranci, da su nama u kancelaruju ulazili svakodnevno ljudi koji su u situaciji da nemaju posao. Ti ljudi jesu neko ko treba da prima takve pomoći, ali ih pošalje neko iz grada pravo kod nje, jer znaju da je ona jedina na našem spratu koja je u stranci… I onda ona mene zamoli da izađem ili izađe ona i onda ona njima objasni šta treba da se uradi, koje papire da donesu da bi nešto dobili… Znam da to nisu ljudi koji su građani koji su kod nas došli po pomoć, nego ih je neko poslao iz gradske uprave ili tih njihovih nekih tela stranačkih. Mislim da su to, prosto, ljudi kojima je najlakše manipulisati, jer su u situaciji da ne mogu da biraju. Prosto, ako hoćeš da glasaš za nas, idi javi se tamo, tom i tom u centru i on će da ti pomogne. Da li će da da 1.000, 2.000 ili 5.000, nije ni važno… To sam viđala…“ (stručna radnica, 37 godina, 12 godina staža u CSR)
Građani nekada aktivno učestvuju u ovoj razmeni novca za glas i to ne predstavljaju kao tajnu. Jedna sagovornica svedoči da su uoči izbora kod nje dolazili ljudi koji su eksplicitno tražili novac „za glasanje“, odnosno kojima je politička stranka obećala pomoć preko CSR ukoliko im daju glas.
„Poslednji izbori kad su bili to je bilo nenormalno. Dolazili su u kancelariju, to su, mislim, bili neki nepismeni ljudi. Ja im kažem: „Izvolite, šta vam treba?“. „Došao sam po moji pet iljade“. „Kako? Zašto? Šta vam tačno treba?“ „Rekli mi da dođem po pet iljade“. Ljudi ni ne znaju zašto su došli, ni šta treba. Intervjuer: A ko im je rekao? Sagovornica: Pa ovi iz stranke. A to su neki ljudi koji ne znaju čak ni da treba da podnesu zahtev. (...) Da, pa za glasanje je i bilo. Dolazili su i ti koji su rekli: „Za glasanje“. I ja šta da kažem. Mi to ne smemo da radimo. I ja nisam to ni uradila. Došlo mi je da uhvatim i da snimam te ljude i da kažem: „Aman, više, stvarno dosta!“. (stručna radnica, 39 godina, 15 godina staža u CSR)
Klijentelistička „trampa“ se najčešće „dogovara“ i vrši putem neformalnog kontakta između korisnika i političke stranke, odnosno predsednika opštine ili gradonačelnika koji ih upućuje na CSR, članova saveta mesnih zajednica, ili korisnika i direktora CSR. Iz intervjua saznajemo i da su obično direktori, ali i rukovodioci, ti koji kontrolišu spiskove korisnika koji se prosleđuju drugim institucijama i organizacijama (opštine, mesne zajednice, humanitarne organizacije…) ili oni, pak, delegiraju svoje najbliže saradnike, „svoje stranačke ljude“ iz centra (kojima su povereni poslovi davanja ili službenog evidentiranja ovakve vrste pomoći) da budu u direktnom kontaktu sa drugim „partijskim kolegama“ na višim instancama.
U ovom lancu, predsednici opština se najčešće javljaju kao partijski kanal putem koga se utiče na direktore centara, rukovodioce ili direktno na zaposlene zadužene za materijalna davanja (pri čemu se apriori podrazumeva da je direktor sa tom odlukom saglasan).
„Ako je to njima potrebno, njima je to skroz dostupno. Naše rukovodstvo to može da im da. Ne treba oni od mene da traže. Tako da ja mislim, ja nisam upoznata, ali verujem da se to dešava. Kako bi inače došli do tih ljudi nego preko spiskova. Oni njih javno ucenjuju sa tim vanrednim pomoćima. Tu apsolutno ništa nije skriveno. Ja mislim da se to radi ali se lično nisam uverila. Ne mogu da tvrdim ali verujem duboko da je tako.“ (supervizorka, 60 godina, 30 godina staža u CSR)
Međutim, zabeleženi su i drugi oblici manipulacije u kojima se kao akteri javljaju i privatne firme, kojima se uplaćuje jednokratna pomoć koju oni potom dele ugroženima.
„Centar je delio, to je bila korupcija… To su se slučajno pogodili neki izbori pre par godina… Opština je dala pare za jednokratne pomoći, međutim pare su prebačene privatnoj farmi pilića, i onda su ljudi umesto para dobijali matore, iznošene koke nosilje. Kum od direktora. A to se možda pogodilo nešto pred izbore.“ (stručni radnik, 51 godina, 20 godina staža).
Povrh toga, radnici iz različitih centara za socijalni rad svedoče o tome kako jednokratnu materijalnu pomoć primaju ljudi koji nisu siromašni, koji, dakle, ne ispunjavaju uslove koje propisuje država, a da njihove partijske obaveze nisu sasvim jasne.
„(…) Tip koji ima, recimo, dva lokala u centru XX (ime mesta), vozi Mercedes ML-a i golfa, deset meseci zaredom dobija po 20.000. Intervjuer: Deset meseci po 20.000, kao jednokratnu pomoć? Sagovornik: Kao jednokratnu pomoć. Tada je stvarno predsednik opštine posle popiz…, kad moram reći. Zašto, pita on. Rekoh, ne znam, nemam pojma. I tužilaštvu sam to dao isto. Ceo spisak. Izvodi iz tog programa, Integral. Deset meseci, XX (ime korisnika) dobija i u nalazima samo piše da je u potrebi za parama. A on dva lokala u autima ima, kao moja kuća vredi. E, sad, zašto, ne znam.“ (stručni radnik, 51 godina, 20 godina staža)
U razgovorima sa zaposlenima u CSR saznajemo i da se sa korisnicima ne vrši samo razmena „glas za uslugu“, već se u nekim slučajevima, pored političke, od korisnika traži i finansijska podrška.
„Čula sam u prethodnom odeljenju dok sam bila, da je čovek samoinicijativno uslovljavao ljude da će im dati jednokratnu novčanu pomoć, da je oni stvarno zaslužuju, pod uslovom da mu daju polovinu od iznosa koji on bude odredio.“ (supervizorka, 51 godina, 23 godine staža u CSR)
Političke stranke „mobilišu“ korisnike CSR i za druge stranačke aktivnosti, ne samo za glasanje. Jedan sagovornik svedoči o CSR koji je bio prepun ljudi, korisnika, koji su došli po svoju „nagradu“ za odlazak na stranački miting.
„Juče sam razgovarao sa jednom zaposlenom iz centra i ona mi je rekla da kad je bio miting, ona taj dan nije imala nijedan zahtev od tih osoba koje dolaze iz marginalnih grupa. Dakle, Romi, socijalno ugroženi. Taj dan, dakle petak, pojavila se samo jedna osoba, koja je visoko obrazovana. Ostali su bili na mitingu. Zato što je lako tu grupu motivisati nekim niskim iznosom novca, da recimo, eto učestvuje u mitingu. Zar ne? Teško da meni možete da date dve hiljade dinara i da ja odem na miting, ali neko ko živi ispod granice siromaštva, što je nekih 7% populacije u Srbiji, njemu kad date toliko on će da ode na miting. I tog dana nema vremena za centar za socijalni rad.“ (ekspert, 49 godina, 18 godina staža u CSR)
Na taj način se trgovina uslugama CSR pretvara u pravi biznis u kome se javni resursi zloupotrebljavaju na različite načine. Socijalno ugroženi građani se ucenjuju da stranačkom lojalnošću „zasluže“ materijalna davanja i usluge na koje po zakonu imaju prava; državni fondovi se direktno koriste za stranačke aktivnosti i ciljeve; firme bliske vlasti se angažuju na distribuciji humanitarne pomoći itd. Klijentelističke mreže u socijalnoj zaštiti tako dobijaju dvostruki oblik: one služe i za ucenjivanje glasača i obezbeđivanje podrške stranci u vidu aktivista, birača i donatora, dok se firme bliske vlasti angažuju čak i u ovoj, ne preterano lukrativnoj oblasti, da po preferencijalnom položaju učestvuju u sprovođenju mera socijalne zaštite.