Stranačka i opštinska rukovodstva daju naloge stručnim radnicima da direktno rade za stranku, tako što će radno mesto i javne resurse koristiti za svoj stranački aktivizam, ili vrše pritisak na njih da svoje stručne odluke prilagode interesima stranke. U takvim okolnostima nastaje specifična kultura tišine i nezameranja koja dalje perpetuira i u životu održava klijentelističke mreže.
Stranački aktivizam na radnom mestu
Zaposleni koji su dobili posao preko stranke, kao i oni koji su angažovani od strane opštine, uglavnom su deo klijentelističkog lanca. U ovim odnosima oni učestvuju ne bi li ostvarili korist, kao što je zadržavanje posla ili pozicije na poslu, produžetak ugovora, održavanje dobrih odnosa sa nadređenima zahvaljujući čemu uživaju razne druge privilegije i „nagrade“ (odsustvo s posla, mogućnost napredovanja, učešće na projektima, povišice i sl.). Deo zaposlenih, pogotovo oni koji imaju ugovor na određeno vreme i čiji status nije konačno regulisan, učestvuju u stranačkim aktivnostima jer su ucenjeni i uplašeni. Ipak neki, bez ikakvog eksplicitnog zahteva nadređenog da je to njihova obaveza, učestvuju u stranačkim aktivnostima jer anticipiraju da će od toga imati neku korist ili da će izbeći eventualne sankcije. Takođe, neki od intervjuisanih objašnjavaju da stranke ponekad namerno zapošljavaju veći broj radnika nego što je potrebno (pogotovo za tehničke i administrativne poslove, i to na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima i na određeno vreme), stvarajući na taj način kompetitivnu atmosferu među zaposlenima, koji moraju da se bore za radna mesta. Produžetak ugovora u tom slučaju dobija onaj koji je bio najaktivniji u stranačkim aktivnostima.
„Uplašeni su prvo egzistencijalno. Drugo, mnogi su još uvek na određeno vreme, to je način kako oni njih ucenjuju… Sledeći mesec ne moraš da radiš. Njih bukvalno nateraju da idu autobusom na miting, zato što im kažu – još dva meseca, ističe ti tvoj ugovor, ja imam troje koje mogu da primim. Prema tome ili biraj radno mesto ili putovanja autobusom. To je ta priča. Ili dovedi sa sobom 3-4 ljudi, babe, dede, ujne, tetke, ko već hoće i može da se tamo potpiše, upiše na te njihove spiskove.“ (ekspertkinja, 58 godina, 35 godina iskustva u socijalnoj zaštiti)
Učesnici su referisali na slučajeve kada je direktor od zaposlenih tražio da budu „siguran glas“ i glasaju za određenu stranku, da idu na mitinge (u okviru radnog vremena), da na društvenim mrežama „botuju“ za stranku, ali i da vode članove svoje porodice na stranačka dešavanja. Zabeležen je i slučaj kada zaposleni moraju da daju deo plate stranci (tzv. sistem donacija).
„Od svih kolega znam samo da jedna koleginica zaista voli tu stranku. Ona čak nije ni stručni radnik. Ona je administrativni radnik. Jako je dobra i vredna. Za nju imam samo reči hvale. Ali ona žena stvarno voli tu stranku. Ostali, osim direktora, svi kažu da ga ne vole i da su ucenjeni. I plaćaju tih 5% svakog meseca. Intervjuer: Da li plaćaju i ovi koji su na neodređeno zaposleni, ili svi? Sagovornica: Samo ovi mlađi koji su na određeno.“ (stručna radnica, 39 godina, 15 godina staža u CSR)
Posebno je ilustrativan jedan od primera u kome sagovornica ističe kako je odlazak na mitinge, ali i na druga dešavanja (npr. otvaranje fabrika), imperativ u njenom centru.
„Ljudi se iživljavaju nad svojim radnicima. On ih je vodio, ne mogu tačno da se setim, kad je dolazio predsednik u XX (naziv grada), otišle su sve kolege, osim mene i još jedne koleginice. S posla su izašli u 10-11, nisu se ljudi vratili. Znači ostao je centar prazan. Ustanova koja ima 20 i nešto zaposlenih, samo koleginica i ja smo ostale. (...) Morali su da odu. Svi su morali da odu. Na kraju, koleginica koja je morala da ode sa jednim kolegom na suđenje u XX (naziv grada), rekla je da neće stići, jer ko zna dokle će trajati suđenje, direktor je rekao: „Ne zanima me! Kad se budete vratili, odmah da ste došli!“. Oni su došli i imali su jako neprijatnu situaciju jer su stigli malo kasnije. Batinaši su ih ugurali u tu masu. I oni ljudi pitali da li mogu da stanu tu s kraja, a ovi su se drali na njih: „Ne možete, sklanjajte se!“. I posle toga nisu smeli ništa da kažu, što mi je isto fascinantno kako čovek ne može da se izbori ni za neka najosnovnija prava.“ (stručna radnica, 39 godina, 15 godina staža u CSR)
Pored slobodnih dana, u intervjuima saznajemo i da je „nagrada“ za zaposlene ponekad i novac, i to ne novac u vidu povišice, već jednokratna isplata nakon mitinga, pri čemu se opet vrši zloupotreba javnih sredstava. Kako ističe jedna od učesnica, ovaj benefit uživaju tzv. „VIP-ovci“, zaposleni koji su agilni i lojalni članovi stranke.
„Oni koji su bliži i istog partijskog opredeljenja, imaju, pretpostavljam, i beneficije. I prema njima su zahtevni, oni idu na mitinge, šalju ih da rade sve i svašta, to je isto problematično. Hvala Bogu da nisam u tome. Sve se to oseća, oni odu na miting i onda dva dana imaju slobodno. Dele im jednokratne novčane pomoći za odlazak na miting. Moraju da im plate, to su neki takozvani VIP-ovci, kod nas. Tako ih zovemo, znaju da će da dobiju novac i određene usluge za to, popunjavaju te kvote ili šta god. Posle svakog mitinga su tu da dobiju novac i kolege. Mislim, nisam lično videla. Sticajem okolnosti danas u kolima slušam da po tri hiljade dobijaju, da li naše kolege ili korisnici nisam sigurna.“ (supervizorka, 60 godina, 30 godina staža u CSR)
Pritiske za stranački aktivizam trpe i pružaoci usluga, u ovom slučaju hranitelji i gerontodomaćice. Nekoliko sagovornika ističe da su oni često eksplicitno ucenjeni da će izgubiti licencu ukoliko ne učestvuju u stranačkim aktivnostima. Takođe, zabeležen je i bizaran slučaj u kome je hraniteljica opomenuta zbog „stranački neprihvatljivih“ aktivnosti na društvenim mrežama.
„Ono što mi lično smeta, što mislim da su hranitelji zloupotrebljeni. Hraniteljske porodice. Jer oni duboko veruju da bi im se uzela licenca, ako ne bi bili lojalni CSR i partiji. Ja ne znam zbog čega oni tako veruju. Jer stručni radnici ih obrađuju i daju podobnost. Ali vidim da se direktori tu prilično muče da ih drže u šaci. Oni su im isto kao naši korisnici, glasačko telo. Ljudi za te mitinge. Oni ih vode. Imamo udruženje hranitelja, i oni očekuju da ta hraniteljica, koja je predsednica udruženja, dovede ne znam koliko hranitelja, za miting. To je meni prosto nedopustivo. Probala bih da ih pitam ali neću da se mešam. Zašto to rade? Čisto sumnjam da svi baš iz nekih pobuda, nesebičnih. Nego verovatno misle da neće dobiti decu, licencu, pravo da rade.“ (supervizorka, 60 godina, 30 godina staža u CSR)
Stranački interesi iznad struke i etike
Pored toga što trpe pritiske da se bave stranačkim aktivizom, od zaposlenih u CSR se traži da, van procedura, prioritizuju određene predmete koji se tiču pojedinaca povezanih sa strankom. Pored urgiranja direktora i predstavnika opštine i lokalne samouprave da se izvesnim korisnicima dodeli materijalna pomoć, npr. slučaj kada je centar morao da prioritizuje korisnike („sigurne glasove“) iz direktorovog sela, kao i da se bez potrebne dokumentacije nekome odobri materijalna pomoć, zabeleženi su i slučajevi urgiranja za uticajne finansijere stranke.
„Ja znam da je bilo mešanje kod razvoda braka, što je najstrašnije, kome da se dete poveri, to znam. To mi je koleginica koja radi upravo na razvodima rekla – prosto insistira da se tu dete, vrlo malo dete poveri ocu. Znači bukvalno dobijete, znate, taj neko je nju nečim zadužio u političkom smislu, u interesnom smislu, ona će za njega da učini ovo… To su krupne odluke, znate, poveravanje dece, znači tu nema morala, tu nema… To treba tako da se uradi. Mislim, to je strašno. Koleginica je, pošto je dugo radila s porodicom, zaista odolela. E sad, nisam sigurna za mlađe kolege da mogu da odole, iskreno da kažem, pogotovo ne za kolege i koleginice koje su radile tu na određeno, to sigurno ne.“ (ekspertkinja, 58 godina, 35 godina iskustva u socijalnoj zaštiti)
Pritisak za stručni rad se, kao i u slučaju za stranački, vrši po hijerarhijskoj liniji. Kako objašnjava jedna učesnica, direktor je u obavezi da „neguje“ svoju mrežu i vrši usluge pojedincima iz različitih institucija, koji su ili u stranačkoj ili organizacionoj hijerarhiji na višem položaju.
„Obavljanje posla za stranku“ se u nekim kolektivima u potpunosti integrisalo u radnu dužnost. Intervjuisani svedoče o svojim kolegama koji smatraju da je njihova dužnost da urade sve što od njih nadređeni traži. Kooperativnost tako postaje „vrlina“ koja je, u ovakvoj radnoj klimi, iznad profesionalnosti i etike.
„Ne mogu sad da grešim dušu, ova žena koja je sad, ona jeste isto podobna, ali radna je, imam utisak da nije nepoštena, ali naravno ako će se pojaviti neko ko će od nje očekivati da se donese određena odluka vršiće pritisak. E sad, zavisi koliko kolege popuštaju tom pritisku. Ona je pokušala to i kod mene, ali ja sam ostala pri svom mišljenju i onda je ona odustala. E šta sad ona radi? Kad naleti na nekoga ko neće da promeni svoje mišljenje, ona promeni voditelja slučaja i tako to reši. Intervjuer: Znači njoj dođe neko pretpostavljam ko je poznaje, ko ima neke kontakte i želi da se reši određeni slučaj onako kako njemu to odgovara. Onda kontaktira direktora ustanove, a onda ona pokušava na voditelja slučaja da utiče? Sagovornica: Jeste! E sad ako voditelj slučaja pristane, sve je u redu, a ako ne pristane, ona promeni voditelja i nađe nekoga za koga misli da će to rešiti kako treba i tako se problem reši. Hvala Bogu, meni je dobro što je tako, jer u suprotnom prevelik pritisak trpim. Mene nije promenila, ne mogu da kažem, jer to je bila njena procena loša i ona je obećala na nekom sastanku sa opštinom i sa policijom da će se vratiti na određeni način, ali nije se sa mnom konsultovala. Pa ja kad sam joj rekla da ne može tako i da ja ne prihvatam da se na taj način slučaj reši, jer je bilo o odraslima – hteli su da se neki čovek reši poslovne sposobnosti zato što je previše često pisao dopise policiji za neke probleme koje je imao u komšiluku. I oni su mislili da će se rešiti problem tako što će se pokrenuti postupak njegovog lišavanja poslovne sposobnosti, pa neće morati više da intervenišu i da mu odgovaraju. Pa sam se ja tu suprotstavila i rekla da kao psiholog ne mogu da stanem iza toga i onda je ona popustila. Intervjuer: Znači ona se bila malo istrčala, da tako kažemo. Sagovornica: Jeste, ona je njima obećala: „Rešićemo mi to. Napisaćemo mi takav zahtev“. Pri tom ona je pravnik po struci. Po meni, ne može ni da napravi procenu, kao što mora psiholog, a ja moram i da stanem iza toga što napišem. Onda se nekako presabrala, pa je popustila.“ (supervizorka, 51 godina, 23 godine staža u CSR)
Primoravanja, ucene i pritisci i za stručni i za stranački rad su u nekim kolektivima postali gotovo svakodnevica koja se više i ne problematizuje. Međutim, to nije jedino sa čim se zaposleni u centrima suočavaju.
„Stranački uzusi“ na radnom mestu nisu samo usmereni na podstrekivanje za učešće u stranačkim aktivnostima ili postupanje u korist partije, već oni podrazumevaju i određene zabrane i imaju tendenciju da regulišu ne samo organizaciju rada, već i slobodu mišljenja i govora.
Kultura tišine i nezameranja
Partijska kontrola javnog sektora ograničava profesionalne i lične slobode zaposlenih i stvara jednu novu profesionalnu kulturu „tišine“ i „nezameranja“. Ona se javlja najpre na vrhu, u resornom ministarstvu, pa se potom prenosi i usvaja od strane svih instanci u centrima – direktora, rukovodilaca i ostalih zaposlenih. U intervjuima je posebno istaknuto da je malo prostora za kritički osvrt na stanje i rad u socijalnoj zaštiti i da je ova tema u potpunosti tabuizirana.
„Intervjuer: Da li vi zaposleni lično smete da objavite neku kritiku, šta fali u centru ili šta ne funkcioniše u Ministarstvu? Da se požalite na neke nepravilnosti? Koliko ima slobode?
Sagovornica: Šta ne funkcioniše u Ministarstvu, to ne smemo. Mislim ništa nam dobro nije donelo i ne bi. Ovo je meni treći od kada sam na funkciji direktora. Nikada ja nisam imala utisak da postoji sluh sa druge strane za probleme centara. Ne kažem da nije bilo pokušaja da se nešto poboljša ali ja ih nisam osetila. Nešto strukturalno, sistemski da se menja nisam videla. Svaki put kada pričamo zašto nema dovoljno zaposlenih, zašto se ne zapošljavaju novi ljudi, ja dobijem odgovor da su prošli na konkursu za oportunitet.“ (direktorka)
Strah i autocenzura, ali i cenzura od strane rukovodilaca, ograničavaju i stručne rasprave među samim zaposlenim u centrima za socijalni rad. Kao i u javnosti, i u socijalnoj zaštiti postoje granice slobodnog govora i stvari koje se ne izgovaraju javno. Stručnjaci iz centara za socijalni rad nekada „znaju“ gde su granice suprotstavljanja vlasti iako im niko te granice nije eksplicitno postavio.