Iako je bio na bolovanju, na našeg sagovornika zaposlenog u jednom javno-komunalnom preduzeću šef je, po nalogu direktora, vršio pritisak da ide na miting 26. maja u Beogradu. Odbio je zahtev i sada strahuje da mu neće biti produžen ugovor, koji ima na određeno vreme. Odlučio je da progovori o pritiscima koji se na radnom mestu intenziviraju pred određene političke skupove.
“Veoma teško sam došao do posla jer sam bio osuđivan zbog neplaćanja dela alimentacije. Za jedini posao koji sam mogao da dobijem uslov je bio da to bude preko stranke. Tako sam se zaposlio u javnom preduzeću. Posle toga, kako je krenulo ovo, prvo odlazak u Vranje, pa odlazak ovamo… Ja taj put ne mogu da podnesem. Uslovljavaju nas da ako ne odemo na miting, nema produženja ugovora. Znači, za nas koji ne odemo, nema produženja. (...) Ako vas nema na spisku, nemojte uopšte da se nadate za produžetak.”
Nećeš; ima ko hoće
“Zovu te i kažu ti: direktor je rekao da morate da idete na ovo. Ja sam te nedelje stvarno bio zatečen jer sam bio na bolovanju. Ja kažem, mislim da ne bi trebalo da me zovete kada sam na bolovanju. Kažu oni, nema veze to, direktor je rekao da mora da se ide. (...) Direktor je naložio našim šefovima, a šefovi su u obavezi nas da pozovu.”
Sagovornik ističe da su ga nadležni, znajući da mu je ugroženo zdravlje, ipak terali da putuje autobusom više stotina kilometara.
“To njih uopšte ne interesuje.(...) Kažu, ako nećeš, ima ko hoće i gotovo.”
Ljudi su se ohrabrili, ne žele više da trpe pritiske
“Neko mi kaže ćuti i trpi, moraš zbog porodice – drugi posao nećeš da dobiješ, šansu drugu nemaš. Neko mi kaže ako si pametan, ne moraš. Ne znam koga da slušam. Ja iskreno nisam za to da trpim. Svi mi moramo da radimo za platu. Ali ovako da nas teraju na miting, mislim da to nije potrebno na taj način. To je slobodna volja čoveka - hoće da ide ili neće da ide. Ljudi se plaše, mnogo se plaše. Ali ovaj pritisak u poslednjih godinu dana… Neko to više neće da trpi. Čujem ih kako pričaju, ma neka mi daju otkaz, ma šta me briga. Ljudi su se ohrabrili, samo čekaju ko će prvi da krene, pa da progovore i oni.”
