Categories
Iskustva iz prve ruke

Priča 6: “Nema više ćutanja – pritisak je neverovatan”

Suočavajući se sa višegodišnjem mobingom na poslu, naš sagovornik je na sve načine pokušavao da potraži pomoć. Kako pomoć nije dobio, jer se u malom mestu u kome živi “za sve pita stranka”, učlanio se u stranku. Međutim, umesto “zaštite” koju je očekivao, naišao je na ucene i pritiske, a mobing na poslu je postao intenzivniji. On opisuje kakve je pritiske imao poslednjih nekoliko dana uoči skupa 26. maja, kako od pretpostavljenih u javnoj ustanovi u kojoj radi, tako i od stranke čiji je član.

“Moraš da nas ispoštuješ”

“Učlanio sam se u stranku. I, jednostavno, video sam da ja tu nemam šta da tražim, niti imam takva mišljenja, niti sam takav tip ličnosti koji treba da trči i da ispunjava neke zahteve, prohteve.

Ja sam se obratio 'šerifima' ovog grada, koji su bili dobri sa mojom šeficom. I tu je krenulo gaženje. (...) Ja nisam podoban koliko je gospođa šefica podobna. Oni kažu: 'Jao, ne možemo nju da diramo. Ćuti i radi.'"

U javnoj ustanovi u kojoj radi oduzimani su mu predmeti i delegirani poslovi koji uopšte nisu u opisu njegovog radnog mesta, već odgovaraju mnogo nižim pozicijama. U jednom trenutku našem sagovorniku se obraćaju iz stranke i ističu da će mu “izaći u susret” tako što će ga staviti u određenu komisiju. Otada zahtevi i molbe iz stranke postaju konstantni.

“I tog momenta kada su me tu postavili, rekli su: 'E, slušaj, mi smo tebi to dali, moraš da nas ispoštuješ za neke stvari.' (...) Ja nisam ništa tražio, ja samo hoću pomoć na poslu (u vezi sa mobingom), ništa ne želim više od onoga što zaslužujem. (...) Ali, ja sam sebe zakopao.”

“Slagao i jednu i drugu stranu da bi me pustili da iole mogu da ostanem normalan”

Nekoliko dana uoči skupa 26. maja svakodnevno je primao pozive naizmenično iz stranke i iz ustanove u kojoj radi. 

Šefica je pozvala i rekla: 'Znaš, treba da se pruži podrška roditeljima nastradale dece.' Ja sam u toj sekundi pomislio da treba neka novčana pomoć. I ja kažem: 'OK, koliko treba?' Kaže, 'Ne treba ništa da se da, nego treba da se ide za Beograd 26. maja'. I ja joj kažem: 'Pa ne možemo u petak, kako će da radi ispostava?' I ona kaže: 'Ma ne, ne treba da se radi!' 'Kako ne mora da se radi?!' Ja inače ne mogu da uzmem pauzu od pola sata nijedan dan za tolike godine rada, nisam iskoristio pauzu da odem na doručak, kako možemo sada da ne radimo, cela služba da ne radi jedan dan? Kaže: 'Ne, ne, nema potrebe da radi služba'. Da samo upišemo ko će da ide, rekla je. I ja kažem da ne mogu zbog dece, ona meni, kao, da se snađem. Ali ostalo je to, kao, otvoreno. (...)

Sa posla su nastavili da zovu svakodnevno.

Načelnica je zvala da me pita da li idem na skup, ja sam rekao da ja moram da radim. 'Ma, ne, ne, taman posla, ne mora da se radi uopšte!' Ja nisam znao kako da izvrdam taj razgovor, jer je jako neprijatno… Ne mogu da vam objasnim… Mene boli glava već treći dan, samo da prestanu pozivi i poruke i sve! I ja sam rekao da ću ja najverovatnije da idem sa 'mojima' iz mesne kancelarije. Tako sam morao da kažem. (...) 

Onda me je tog dana pozvao i predsednik mesne kancelarije stranke. E sad, ja sam njega slagao kontra od onoga što sam slagao načelnicu. Ja mu kažem da ja moram da idem sa filijalom. A on kaže, a svekrva? Ja kažem, ne može ona. A žena, pita on. Ja kažem, ne može ona, ona mora da radi, radi kod privatnika, ona ima dnevnicu. A on kaže, ma ne mora ona da radi, i dalje će imati svoju platu. 

I tako sam ja slagao i jednu i drugu stranu da bi me pustili da iole mogu da ostanem normalan. (...) Po ceo dan zovu, iz jedne kancelarije, iz štaba, pa gde vam je majka, gde vam je brat…

Ja ne mogu, nemam želudac više. Da mi sutra kažu ne možeš da radiš, neću raditi nikada više… Gajiću baštu i imaću kokoške, ne mogu… Pritisak je neverovatan.”

Podrška za put i bandere

Sagovornik prenosi i atmosferu sa stranačkog sastanka uoči skupa. 

“I oni kreću: 'Vidite šta smo vam uradili, napravili smo vam put, napravili smo vam ovo, ono… I slušajte, mnogo je važno, da bismo vam napravili još jedan put i još tri bandere, treba da date punu podršku na skupu. 

Znate kako, predsednik opštine je rekao da ne smemo nikoga da teramo silom. Ali moj vam je savet, ovo ne bi smeo niko da propusti. Od toga zavisi šta ćemo dobiti. Imaćete hrane, vode i voća!' I to se ponavlja bezbroj puta! 

Naša mesna zajednica mora da napuni dva autobusa - što je jako veliki broj u odnosu na broj meštana. I zato su rekli da se potrudimo da sve ukućane povedemo sa sobom i da će to posebno biti nagrađeno. (...) Na sastanku je bila devojka koja je skupljala naše kontakte. I onda je predsednik rekao: 'Znate kako, vi ste sada ostavili brojeve telefona i vaša imena, ja smatram da svi idete - bićete pozivani više puta, nemojte da vas čekamo.'"

“Posmatrači” na skupovima

U razgovoru on upućuje i na povećan broj tzv. posmatrača na skupovima, odnosno ljudi koji su zaduženi da kontrolišu da neko “ne pobegne” sa skupa.

“Više nisu skupovi kao ranije, kada su ljudi odlazili u šoping. Sada ne, sada je već broj 'posmatrača'. Ranije je na jedan autobus išao jedan posmatrač i on ne može da pohvata njih 50, nema pojma. A sada ih je mnogo više, sada je za njih 5-6 zadužen po jedan posmatrač i oni moraju da stoje pored tebe. Znači nema bežanja.”

Nema više ćutanja 

Ja očekujem posledice što neću otići na skup. Tu će biti raznih nameštanja, kao što ih je i do sada bilo. Očekujem da će biti neprijatnih situacija i od direktorke i iz stranke. Ali mi je čist obraz jer nikome ništa ne dugujem. Možda zbog toga i nisam toliko uplašen. (...)

Nema ćutanja više. Ja sam imao strah – deca, živim u Srbiji… Ne smem da ostanem bez posla. Znate kakvo je preživljavanje. Negde sam imao u glavi da ne smem da ostanem bez posla – ćuti, radi, neka te 'drnda' kako ko hoće. Tako me je i majka vaspitavala koja je rekla prekjuče: 'Idi, molim te, maltretiraće te ako ne odeš.'

Voleo bih da dođe dan kada ću moći da pričam naglas. Toliko ružnih stvari koje mi gledamo svaki dan i svi okrećemo glavu od toga i samo pravimo sebi i svima još gore. Mi nismo država, mi smo stranka, sve se svelo na to. A kada bismo mogli da progovorimo, onda bi i to moglo da se menja.