Naša sagovornica ostala je bez posla u zdravstvenoj ustanovi u kojoj, kako tvrdi, ugovor za stalno mogu da dobiju samo oni koji su “dobri s direktorkom” i ispunjavaju njene zahteve, što često podrazumeva i učestvovanje u stranačkim aktivnostima.
Isključivo preko stranke
“U ustanove ovog tipa možete ući samo ako imate nekog da vas preporuči, ako imate vezu. Pre 10, 15 godina bilo je moguće da se deca zaposlenih tu oprobaju, pa ako se dobro pokažu, da im se pruži šansa. Nije moralo isključivo preko neke stranke.
Konkurs je formalnost. Objave ga za one koji su već počeli da rade. Dobijete ugovor na određeno, a za ugovor za stalno morate da se dokazujete. Neko posle par meseci dobije ugovor na neodređeno, a neko ga ne dobije ni posle pet godina rada jer nije u stranci.
Više od 10 ljudi je počelo da radi posle mene i svi su dobili rešenja za stalno. Za neke znam da su članovi stranke. Meni je davala ugovore na po tri meseca da bi me držala u šaci.”
Kafa s direktorkom
“U ambulanti ima više odeljenja. Na nekim odeljenjima je rad otežan jer nedostaje radne snage. Ako niste “dobri i saradljivi”, pošalju vas tamo. To vam je poruka.
Miljenici su oni koji su aktivni u stranci. Oni, na primer, odlaze na mitinge. Moja koleginica je radila na PP ugovoru tri godine. Svi smo se pitali kako je to moguće. Ona sama je govorila da joj je to OK, da je ona u stranci - išla je od kuće do kuće i sakupljala potpise.
Druga koleginica je imala zadatak da sluša šta se priča, praktično da špijunira za direktorku. Kada ti direktorka pošalje poruku, kao što je mom suprugu poslala da “nije druželjubiv”, da ne dolazi “kod nje na kafu”, to znači da očekuje da je obaveštavaš o tome šta se priča po odeljenjima. Ona je suprugu i meni poslala poruku - Baš ste nezahvalni. Ja sam vam omogućila dve plate.”
Strah i ucene
“Ja sam direktorki odmah stavila do znanja šta neću da radim tako da ona od mene lično nikada nije zahtevala da idem na neki skup. Ali, već mi se spremao otkaz. Pitala sam kolege kako su dobijali pozive. Jednog po jednog je pozivala u kancelariju. Objasnila im je da im od toga zavisi ugovor. I sada kad je bio ovaj miting 26. maja, ja sam dve koleginice zamolila da slikaju taj spisak; stvarno postoji spisak ko treba da ide. Nisu se usudile to da slikaju.
Jedan novi kolega je pitao šta da radi pošto ga je ucenila. Rekla mu je - Da li ti znaš da ti od toga zavisi posao? - Ali on je imao jaku vezu, preko majke, pa nije mogla da ga otpusti kao mene.
Svi oni se žale, ali niko nije spreman da istupi javno. Među sobom komentarišu da to nije u redu, ali kao, šta će, moraju…”
Dvojka za skup
Naša sagovornica zna da i u drugim kolektivima ljudi doživljavaju slična iskustva. Kaže da je njena rođaka koja radi u prosveti morala “po radnoj dužnosti” da ide na skup “Srbija nade” 26. maja. Nije, međutim, samo nastavno osoblje putovalo u Beograd na miting, nego i dva učenika završne godine kojima je zauzvrat obećena pozitivna ocena.
“Direktor je pre odlaska na miting zaposlenima predočio da će preispitati sve ugovore o radu i da nisu bezbedni ni oni koji su zaposleni za stalno. Posle im je rekao kako su pohvaljeni što su se pojavili u velikom broju.
U toj srednjoj školi obećali su učenicima koji su punoletni da će dobiti prelazne ocene ako budu išli na miting. Do sada sam čula sve i svašta, ali tako nešto ne. Moja rođaka je išla na skup da ne bi dobila otkaz i bila je u autobusu s tim dečacima.”
